Valentino Bošković - VSSR (2014); Gracin - Mono (2014)

                                                                           

Ono što je poslednjih godina za Ameriku Austin, Texas, to je odnedavno za regiju Split, Splitsko-dalmatinska županija, znači, novi kreativni centar na regionalnoj muzičkoj sceni. Jest da je Lovely Quinces, još dok je bila Dunja Ercegović, napustila svoje rodno mesto da bi se preko Zagreba vinula u svetski stardom (biće, biće!), jest da je odatle, uz S.A.R.S. i Dubioza Kolektiv najiritantnija grupa u regiji, hard rock klapa Libar, ali pojava sinjskih M.O.R.T. i ova dva gorepomenuta muzička entiteta su dovoljan dokaz da polako dolazi do diseminacije kreativnosti, koja je dugo bila zarobljena u najvećim gradovima Zagrebu i Beogradu. Takođe je primetno da novi autori ne samo iz Splita već i šire, svesno ili nesvesno žele da se iskobeljaju iz bermudskog trougla novotalasne estetike osamdesetih godina na liniji Disciplina kičme – EKV – Idoli, koja je suvereno vladala ovim prostorima preko trideset godina i još nije prestala, sudeći po uspešnim karijerama Punčki i Repetitora na primer.  

            Branko Dragičević i Josip Radić čija muzička simbioza otelotvoruje Valentina Boškovića i Tomislav Gracin nemaju mnogo toga zajedničkog. Dok su prvi nastavljači tradicije splitske legende, voljenog šempija Tome Bebića, Gracin je bliži poetskom izrazu još jednog ne baš sugrađanina ali suseda, Arsena Dedića (vrlo uslovno, više radi održavanja ove nategnute analogije). Interesantno je da se na ova dva albuma čuju tri jezičke varijante. Valentino peva na bračkoj podvarijanti splitskog dijalekta čakavice, Tomislav na hrvatskom i engleskom. Moram priznati da bolje razumem Tomislava kad peva na engleskom nego Valentina (što ne znači da mi se to više sviđa, naprotiv, tu su negde!)  i to samo potvrđuje moju staru tezu da uopšte nije bitno ko na kom jeziku peva sve dok su pesme dobre. S druge strane, jeste za diskusiju kad se na istom izdanju koriste dva različita jezika. Taj pristup bih, da se ja pitam, izbegao, pošto se stvara utisak da je album sklepan od nekakvih restlova, malo sa ove gomile, malo sa one. Ono što im jeste zajedničko, to je fakat da ih mogu zamisliti kako nastupaju na Splitskom festivalu da su samo sadašnji organizatori dovoljno otvoreni da ih pozovu, kao što su bili oni koji su nekad davno pozvali pomenutog Tomu Bebića. Razlike su brojnije a najuočljivija je sama muzika koju prave – dok je Valentino Bošković jazzy elektropop (ima li bolje zvučne kulise za putovanje u kosmos!) sa jakim autorskim pečatom, Gracin je klasični kantautor sa svim vrlinama i manama koje to zvanje sa sobom nosi. Tekstualni predlošci njihove muzike se takođe veoma razlikuju. Dragičević i Radić imaju skoro genijalni konceptualni album o prvom Bračaninu (ili BrOčaninu) u svemiru za koji nisam siguran da li se zasniva na nekakvoj postojećoj legendi ili je plod mašte ove dvojice. Šanpjero Kozmonaut je projektovao i izgradio spaceship, a naš Valentino Bošković se hiljadušestočetrdesetšestegodine vinuo u kosmos i vozio se raketom koju je sam napravio. Kaže, tamo nema nigde nikoga! Ni levo ni desno, ni gore ni dole. Na volšeban način našao je negde u svemiru neke kolače i odneo ih noni. I još da je umesto kolača svojoj noni doneo novu protezu i nona bi bila zadovoljna a i misija bi mu bila skroz uspešna za razliku od putovanja njegovog dalekog potomka Major Toma, koji se jadan nije vratio i pored sve te moderne tehnike i stalne veze sa zemaljskom kontrolom. Nema mnogo logike ni sličnosti, ali meni je stalno u glavi muzika grupe Steely Dan iz Aja – Gaucho faze. Ovde muzika nije ni blizu tako dosadna niti je svirka tako savršena već se pojavljuje u obliku pitkog, živahnog jazzy popa sa urenebesnim tekstovima i zanimljivim marvingayevskim vokalima. Kod Tomislava Gracina, opet, nema ni traga zajebanciji. Na albumu „Mono“ sve što čujete je njegovo delo, svi instrumenti, muzika, tekstovi, produkcija, mix.…Ova muzika je preširoka i preduboka za mene…peva Gracin u pesmi „Ova muzika“, ali vraga muzika, on u stvari govori o ljubavi.  Govori i o prijateljstvu u „Nepotreban“, pa onda poput Ryan Adamsa u Damn Sam (I Love The Woman That Rains) u pesmi „Irena“ se ređaju samo njemu jasne asocijacije tipa …Irena je prostor ispred vremena i gleda očima malog laneta, ona razmišlja šareno i živi kao koliba, dok nebodere ruše ona se nebom odvija…Kao da Gracin govori o uraganu, ali osećanja, koji takođe može imati veliku rušilačku moć. „U bojama“ takođe u tekstu ima pristup nimalo sličan balaševićevskim jednostavnim rimama i realističkim slikama ali je opet u pitanju lepa ljubavna pesma…dok zamišljam svijet za nas da vodim te na put bez povratka i sanjam u bojama, u bojama… Desetominutna „Tamo gdje tražiš ljubav“ jedna je od onih recitovanih pesama sa predugim instrumentalnim deonicama, za mene je to najslabiji trenutak na albumu. Slede četiri pesme na engleskom kod kojih je poetski izraz dosta jednostavniji nego kod onih pisanih na hrvatskom, ali su u biti slične i čak za nijansu prijemčivije. Debut koji obećava!

            Da li će se i kada ove dve sušte suprotnosti u muzičkom smislu mrdnuti iz Splita i krenuti stazama šire (regionalne) prepoznatljivosti ne bi znao da odgovori ni Šanpjero Kozmonaut a kamoli ja. Da ima potencijala, ima! Da će biti poteškoća realizovati ga, biće! Veće šanse dajem ekstrovertnom Valentinu, iako će i Gracin svakako zadobiti uži ali posvećeni krug sledbenika. Samo neka ne jure za uspehom M.O.R.T.a jer bi u toj trci mogli nešto od sadašnjeg šarma izgubiti.