Kada sam pre nekoliko godina Vlastu Popić proglasio najboljim hrvatskim bendom, tada verovatno nisam bio u pravu. My Buddy Moose i Mika Male su gledajući sa ove distance u to vreme bili u blagoj prednosti. Album Za očnjake iz 2012 ma koliko bio dobar debitantski album, ipak se pomalo gubio u procepu između produkcijskih pokušaja da se na CD prenese energija živih nastupa i takođe produkcijskih pokušaja da se pesme Ivana Ščapeca (koji je pisac svih tekstova), Tene Rak i Dražena Hižaka uviju u pop-oblandu ex-yu novog talasa. Uspeli su njime donekle da pobegnu od do dosade čestih poređenja sa Repetitorom koja ipak nisu bila sasvim bez osnova. Tu pre svega mislim na žanr, nazovimo ga onako kako ga zovu sami članovi Vlaste, punk-noise-pop, i ogromnu energiju koja je isijavala tokom nastupa uživo. Opet, Vlasta ima ono što Repetitor nema, a to je Tenin i Ivanov off-projekt Seine koji im je davao i daje širinu i mogućnost da eksperimentišu i da eksperimente koji se pokažu najuspešnijim inkorporiraju u muziku Vlaste Popić. U vreme izlaska prvog albuma imali su i ulogu pratećeg benda Denisa Kataneca u njegovom projektu Felon, gde su izvodili nešto mekšu varijantu muzike od one koju su uobičajavali izvoditi u matičnom bendu. Polje delovanja im je, znači, vrlo široko. Od freak-folka Seine, preko indie-rocka Felona do punk-noisea Vlaste Popić.
Ideologija takođe igra važnu ulogu u
životima Tene i Ivana (njih dvoje su bez ikakve dileme srž benda Vlasta Popić).
Ako bih morao tu ideologiju da definišem u dve reči rekao bih da je to
antitradicionalizam po svetonazoru i
antikonzervativizam po političkom izričaju. Ne bih se upuštao u precizno
definisanje njihovog položaja na levici ali mi se čini, bar koliko sam preko
društvenih mreža pratio njihove političke istupe, da bi glatko potpisali svih
40 tačaka predizbornog programa grčke partije Siriza. Ovoj analizi političke
pripadnosti verovatno ne bi ni bilo mesto u muzičkoj recenziji da se, slučajno
ili iz nekih drugih meni ne do kraja jasnih razloga, i grupe čiji se uticaji
osećaju u njihovoj muzici takođe ne nalaze na istom delu političkog spektra. Tu
su i već pominjani Repetitor, i Gang of Four i Sleater-Kinney. Kao da se
politički stavovi na volšeban način preslikavaju u muziku dajući približno isti
rezultat.
Ali, da mi ipak krenemo s muzikom. Album
otvara Tržište u kome postojana ritam
sekcija (Tena na bubnjevima i novi član
benda Dimitrij Petrović iz grupe Radost! na basu) daje podlogu gitari da ide od
distorzije do picikata i nazad čime možda dočarava jedinu konstantu tržišta –
promenljivost. Vokalne deonice su, kao i na celom albumu, najčešće unisono
pevanje Tene i Ivana i povučene su u pozadinu (kao što je to često radio GoF). Uglavnom
su na ovoj ploči vokali pozadi a što su više pozadi to su pesme manje pop, to
je generalno pravilo. Sledi da je ovaj album manje pop od njihovog prethodnog. Tržište se preliva u zaraznu „Ako nisam
dobra (šta ćemo onda?)“ sa vokalima ovoga puta malo izvučenim napred pa je s
pravom odabrana za prvi single. Pošto ona protutnji kroz nas u furioznom ritmu
ulećemo u Szeged čiji kriprični tekst
nisam uspeo da dokučim (moram da primetim da sam i inače dosta slab tumač
značenja Ščapecovih pesama). Možda je ljubavna, možda politička, u svakom
slučaju je žestoka. Slijepa naša (Mržnja)
govori o jednoj od retkih stvari po kojoj su ovi prostori među prvima u svetu,
mržnji. Intenzivna stvar, kratka ali slatka, sa lepom porukom da mrzitelj mrzi
drugoga da ne bi mrzeo sebe samog. Sledi u osnovi malo mekša pesma, Maštanje, koja kao da je uzeta iz
repertoara Seine uz dodatak distorzirane gitare. Sledeća, Dolje, je „masnija“, bazirana na riffu, koja nam svima zamera
nedovoljnu angažovanost na ispravljanju društvenih nepravdi. Zaista, da li smo
dali sve od sebe? Ataksija kaže da
smo paralizovani a akcija je preko potrebna. Možda će nas oni tonovi gitare pri
kraju pesme napokon probuditi? O vodi
je pesma koja kaže „…znam da nije mu lako…“ da se pokrene u nekakvu suvislu
akciju i on zna da mora to da uradi sam ako hoće nešto da postigne. Nervozno se sanjari odudara na prvi
pogled od ostalih pesama. I po dužini od preko devet minuta i po tome što sadrži
hidden track. Na repetitivnu muzičku matricu dodato je unisono Tenino i Ivčino
pevanje prilično pesimističkog teksta koga ću navesti u celosti: „Snovi će
prsnuti kao baloni sapunice. Stropoštati se u se. Prigrliti što se dotad ni
pomisliti nije moglo. Silan je to zagrljaj, silan i silno je teško poslije
čitavim ostati. Beton mekan, koraci zapinju. Nervozno se sanjari“. A onda, na
5:40 – tišina, da bi se negde na 6:50 polako iz offa pojavio Tenin glas sa
nečim što liči na epitaf čitavog albuma„…postali smo kvadrat da ne bi morali
trpjeti krug…“
Prilično „teška“ ploča koja takva mora
biti jer je vreme u kome je nastala baš takvo – teško. Čitav svet se nalazi u
previranju i izgleda da se baš sada rešava u kom će pravcu ova civilizacija
krenuti. Mnogo je puteva koji vode ka njenom uništenju, malo je onih koji vode
ka spasenju. Ovaj album ne nudi rešenja (to i nije posao umetnika) ali nudi
soundtrack za pobunu protiv onih koji bi nas odveli u propast. Postoji
zapitanost nad našom sudbinom i preispitivanje kuda i kako dalje, ali energije
ovoj muzici svakako ne nedostaje. Dapače, ima je i više nego dovoljno. Ima i
slogana koji bi se mogli uzvikivati na demonstracijama protiv svetskih moćnika.
I, da, na kraju da kažem da sada, 2015. godine, nema greške – Vlasta Popić po
mom sudu jeste, uz (The) Lesser Men, Okanagan Ltd i Svemir, u ovom trenutku najbolji
hrvatski bend.
