Stray Dogg – Prvih deset godina (trenuci koje ću pamtiti)
Roditeljima se često zamera da
svoje neostvarene snove žele da ostvare preko svoje dece, pa ih teraju da uče i
završavaju škole, ili da se bave sportom, ili štagod drugo što su želeli a nije
im se ostvarilo. Ja sam oduvek želeo da se bavim rokenrolom ali za to na žalost
nisam imao ono što je najpotrebnije – ni volju ni talenat. Ipak, nisam ja taj
koji je terao Dušana da krene tim putem. Čak nisam bio ni svestan da se to
događa kad je počelo da se događa. Nisam čuo da vežba gitaru u njegovoj sobi na
spratu (dobra zvučna izolacija!), mislio sam da uči po ceo dan. Nisam bio
svestan ni onda kad nam je Dukat, jedne zimske večeri 2011. onako usput rekao
da ide na svirku. OK, pomislio sam, nije ni prva ni poslednja na koju ide, ne
znam što mi to uopšte govori. Ono što nije rekao je to da je to njegova svirka,
i to prva ikada. Za istoriju, reći ću da se odigrala 12.02.2011 u odavno
nepostojećoj Žici, u Karađorđevoj ulici pre nego što je ta ulica postala fensi.
Prvoj svirci, dakle, nisam prisustvovao. Ni drugoj, ni trećoj. Tada još uvek
nije bio spreman da nastupi pred roditeljima, a mi nismo insistirali. Onda je
došao KC Grad i otvaranje za Chinawoman. Prvi trenutak za pamćenje. Nerina i ja
smo bili valjda najuzbuđeniji ljudi u prepunom KC Gradu. Iz današnje perspektive,
to je bilo daleko od dobre svirke, u onoj gužvi jedva da se išta čulo a i
sastav koji su činili Ana (violina), Jelena (klavir), Dukat (akustična gitara)
i Štef Unković (električna gitara) nije bio baš usviran. Bez bubnjeva i basa
sve je nekako lebdelo u vazduhu. Bogami, lebdeo sam i ja, ali od ushićenja. Ono
kad ti se ostvaruju dečački snovi, to je bilo to osećanje. Kakve god da su bile
te prve svirke, bilo je ljudi koji su osetili potencijal i pomogli razvoju
karijere. Prvi od svih Dule Bauk, čuveni tonac B92 koji je odmah primetio potencijal i ponudio besplatno snimanje albuma. Kao rezultat, u Baukovoj sobi nastao je "Almost". Pa Ivan Lončarević, koji je od početka bio i prijatelj i savetnik i menadžer i izdavač i popularizator. Ili filmadžije Ikić i Jaćimović, koji su nagovorili Dukatovog
budućeg kuma, producenta Milana Stojanovića da snimi spot Strej Doga za pesmu „Almost“,
sa Anom Konjović (ćerkom Slobe Konjovića) u glavnoj ulozi. Retko ko je imao priliku
da debitantski spot snimi na vrhunskoj profesionalnoj opremi, uz kompletnu
filmsku ekipu i to za nula dinara. Sledeći momenat za pamćenje bio je onaj
čuveni rasprodati koncert u DOBu sa Bitipatibi, što je bilo iznenađenje za sve,
uključujući i uvek dobro obaveštenog o događajima na sceni Dragana Ambrozića.
Jedan od najdražih trenutaka u celoj karijeri Strej Doga za mene je onaj kad su
na pola pesme „Drunk“ uz nezapamćene ovacije, na scenu po prvi put izašli
basista Miljan Đokić (kome je to bio jedini nastup sa SD – Vlada je svirao već
sledeću svirku) i (tom prilikom) bubnjar Uroš Milkić, inače legenda beogradske
alternativne scene. To je onaj prelomni trenutak, kada postaje jasno da Strej
Dog neće igrati samo jedno leto. Interesantno je da je na tom koncertu za
bubnjevima Bitipatibi koji su nastupili posle Strej Doga sedeo Marko Ajković,
sada moj zet. Pamtim i trenutak kad je, negde u to vreme, izašao Dukatov
intervju u nedeljniku „Vreme“ dat istom tom Ambroziću, koji je verovatno morao
da objašnjava urednicima zašto baš Dukat, tada još sasvim anoniman, u ranoj
fazi svoje karijere. U januaru sledeće godine, 2012, u sred noći Dukat ulete u
moju radnu sobu: tata, idi na sajt Blica! Kad tamo, kao grom iz vedra neba,
tekst o Strej Dogu iz pera nikog drugog do legendarnog Aleksandra Žikića, uz
Žikicu Simića mog omiljenog rok pisca. Kako je on došao do albuma „Almost“
objavljenog samo na Bandcampu i na CDu ručne izrade (ja sam narezivao, Marija
dizajnirala omot, a cela porodica ga sklapala i lepila) koji je na promociji u
BIGZovoj Čekaonici „otišao“ do poslednjeg primerka, to ne znam, ali znam da mu
se veoma svideo, bar po onome što je napisao. Sećam se da te noći nisam mogao
da zaspim. I Žikica Simić je mnogo puta pisao o Strej Dogu, i uvek afirmativno,
još od koncerta Mark Ajcela kada je Strej Dog bio podrška, i svaki njegov tekst
sam čitao sa uživanjem. KC Grad, omiljeno okupljalište gradske omladine
početkom desetih godina je 2013 postao skoro pa stalna rezidencija Ane Ćurčin i
Strej Doga. Njihov prvi (od nekoliko) nastup u prepunoj bašti pamtiću pre svega
po kaveru Nil Jangove pesme „Out On The Weekend“ kome se i danas rado vraćam
(ima snimak na Jutjubu). Nastup u Mojo Klubu
u Senti 26.7.2013 nije bio mnogo bitan za Strej Dog, ali jeste za mene,
jer sam tada upoznao svog danas dobrog prijatelja i muzički srodnu dušu (koliko
to mogu biti jedan Zvezdaš i Partizanovac) Milana Gagića. Negde u to vreme
Dukat se pojavio u kultnoj emisiji radio Beograda Pop Karusel koju vodi Katarina
Epštajn, koja ga je uvek bezrezervno podržavala. Ipak, ključni događaj za bend
te godine bio je onaj trenutak kad je Devendra Banhart na svojoj zvaničnoj
Fejsbuk stranici šerovao Dukatovu pesmu „Time“ koju je snimio sa Strej Dogom u
Beogradu ranije. Ni pre ni posle, kad je Strej Dog u pitanju, brojač pregleda
na Jutjubu se nije tako brzo vrteo. Sa današnjim danom stao je na 540.000. Te
godine održan je prvi od pet Americana Night festivala, čiji je bend domaćin
bio i ostao Strej Dog. Uz njih, te prve godine održavanja, na programu su bili
i Ana Ćurčin, On Tour i Wooden Ambulance, najbolji lajnap tog festivala ikada. 2014
ključni događaji bili su mejnstejdž na Exitu i SeaRock festival u Kotoru, kada
je na koncert došlo nekoliko autobusa fanova iz Podgorice. Sećam se da je na
sred nastupa došlo do kvara na električnim instalacijama, što ipak nije „ubilo“
raspoloženje oduševljene publike. Draga uspomena mi je i prvi nastup Lise Hannigan u Beogradu,
2015 uz pratnju Strej Doga i „Attic Session“ video koji su snimili sa Bert
Janšovom pesmom „Courting Blues“. 2016 je godina nastupa u velikim dvoranama:
rasprodat Sava Centar sa Anom Ćurčin, inače čestom Dukatovom saputnicom (i
publika i izvođači su bili na stejdžu – oko 700 mesta) i rasprodat Lisinski u
Zagrebu (mala dvorana) koji posebno pamtim i po prijemu publike i po
gostoljubivosti osoblja. I po prvom velikom nastupu JR Augusta. Nastup u
kazalištu Marin Držić u Dubrovniku kasnije te iste godine možda nije oborio
rekord u poseti, ali je svakako bio stvar prestiža. To je godina u kojoj je
Strej Dog nastupio pred najbrojnijom publikom ikada – na Lake Festu u Nikšiću,
neposredno pre Manu Chao, kada je bilo prisutno, po mojoj proceni 10.000 ljudi.
2017 smo gledali Stray Dogg u Italiji, u Trstu, na festivalu koji je
organizovao još jedan drag prijatelj i saradnik Marco Valva. To je bio kraj
njihove evropske turneje, jedne od nekoliko koje su tokom ovih deset godina
imali. Drag mi je i nastup u Novom Sadu 2020, u sred pandemije, u okviru
festivala uličnih svirača, po očajnom vremenu ali u dobrom društvu (Gagiću i
meni se pridružio prof. Zoran Paunović, lepo smo se ispričali posle koncerta). Drag
mi je i skorašnji dvoipočasovni razgovor Galeba Nikačevića (supruga
dugogodišnjeg PR-a Strej Doga Sandre Planojević) i Dukata za Galebov popularni
„Agelast“ podkast. Jedan od mojih najvećih ličnih dobitaka za ovih deset godina
karijere Strej Doga je to što sam stekao veliki broj prijatelja, i starih i
mladih, sa jugoslovenskih prostora ali i izvan njih. Da nije bilo Strej Doga
sigurno ne bih počeo da se krećem u tim krugovima pa ni da pišem o muzici. Rado
se sećam i trenutka kada se pesma „Drunk“ našla na BIRPovoj kompilaciji
američkih indi bendova, ili kad je postala viralna pesma „Almost“ u videu o
brizi za kućne ljubimce mađarske rediteljke koji ima 40 miliona pregleda, ili kad
se „She Said“ našla na zvaničnoj Mercedesovoj kompilaciji. Drago mi je bilo kad
se Stray Dogg našao na plejlisti nekog radija na Aljasci, ili kad sam na
Spotifaju video da je pesma „Time“ hit u Turskoj. Najbizarnije je bilo
korišćenje pesme „Smile“ u kampanji nekog političara za izbore u Kaliforniji.
To su moji trenuci za pamćenje kad se radi o Strej Dogu. Možda bih pamtio, da
sam bio prisutan, svirku u Studiju 6 Radio Beograda, ili nastupe na festivalima
u Groningenu, Klermon-Feranu, Budimpešti, Kelnu, ili u rasprodatom klubu Lotte
Lindenberg u Frankfurtu na Majni, u Kvirineti u Rimu, ili u Sori kod dragog
projatelja Vittoria, možda i onaj u Moskvi sa Anom Ćurčin. Možda bih pamtio
turneju po selima i gradovima Poljske, gde je Stray Dogg prilično popularan. Možda
bih pamtio i dan kad su Ceca Đolović, Ivan Lončarević, Ana Ćurčin i Dukat
osnovali Pop Depresiju ali za to nisam ni znao, to sam saznao iz skorašnje
Ivanove objave kojom je najavio koncert za desetogodišnjicu. Bilo je i retkih
trenutaka koje bih radije zaboravio, ma primer onu promociju drugog albuma u
Božidarcu, kada su se, prvo ozvučenje a zatim i svirka benda, prosto raspali.
Ili, ona svirka u nekompletnom sastavu na Mikser festivalu, po pljusku, na nepokrivenoj
bini i natezanje oko isplate honorara koje je usledilo. Srećom, mnogo je manje
bilo loših nego lepih uspomena. Za mene, ovih deset proteklih godina su bile
možda najbolje godine mog života, i zbog nas, i zbog sina i zbog kćerke Marije,
koja je paralelno gradila svoju uspešnu umetničko-poslovnu karijeru, koja se
često ukrštala sa Strej Dogom (dizajn omota albuma, režija najuspešnijeg Strej
Dog spota, scenografija koncerata, izrada merčendajza). Od njih i njihovih
životnih saputnika Nataše i Marka dobismo i tri unuka, i četvrta je na putu –
šta više od života tražiti! Na kraju mogu samo da poručim Ani, Jeleni, Marku,
Vladi, Andreju, Dukatu, ali i bivšim članovima Relji, Urošu Milkiću, Štefu
Unkoviću, Đokiću, Boletu Mijuškoviću i anonimnom gitaristi poznatom po kodnom
imenu Džimi Hendriks koji je svirao druge večeri Chinawoman – Srećna vam prva
desetogodišnjica!
