Ivana Picek + Wooden Ambulance + Felon @ Žica

Širom otvorenih očiju + Kako je post-rock-u udahnuta duša + Tin Ujević po drugi put među Srbima

Da, da, izgleda da polako dolazi vreme za novi Paket Aranžman. Iz nasleđa prvog, rock'n'roll na ovim prostorima isisao je sve što je mogao ali posle trideset i kusur godina vreme je za novi senzibilitet. Njega bez sumnje donose dva izvođača iz Zagreba i jedan iz Subotice. Klub "Žica" je bio skoro potpuno ispunjen (preko 100 ljudi), bilo je dosta kolega muzičara, zvuk je bio odličan a pivo je koštalo 160 dinara. Svi uslovi za dobru svirku su bili tu.

Ivana Picek i Marko

Koncert je otvorila Ivana Picek koja je u Srbiju prva donela odjeke anti-folk pokreta (ako izuzmemo anti-folk pionira iz Nove Varoši Emanuela Kantautora) pevajući o vlastitoj oazi arguma, tračevima iz antičke žute štampe, prvim ljubavima nesigurnih pogleda, pa o slovu nj i tako sve o nekim sasvim običnim stvarima, kojim se okružuješ ne želeći da uđeš u surov i prepun bluesa svet odraslih gde će mamuti koji te gledaju iz svemira biti samo tužna reminiscencija na zauvek prohujalo detinjstvo. Ukulele njenog partnera Marka i afrički instrument mbira (po zvuku sličan ksilofonu) koji izgledaju kao dečje igračke, upotpunjavali su taj osećaj čistoće i neiskvarenosti. Zvonki vokal nije odmagao u dočaravanju istih, kao ni nevidljiva harfa Joanna-e Newsome koja se nekom čarolijom takođe čula. Tvrdokornim fanovima ex-yu rocka se ovo sigurno nije svidelo, ali takvi su, čini se, bili te večeri na tom mestu u manjini. Publika je, posle Ivaninog i Markovog nastupa, egzorcirana od bilo kakvog zla, bila spremna da se prepusti Wooden Ambulance. 

Wooden Ambulance

Prava "Gužva u šesnaestercu" nije te večeri bila u Božidarcu gde je svirala istoimena grupa, gužva u šesnaestercu je bila u tom uglu "Žice" koji se pretenciozno naziva stejdž, gde se na, bez preterivanja, nekoliko kvadratnih metara, uspešno smestilo osam članova  subotičke grupe Wooden Ambulance. Živi zid koji su svojim telima napravili ne bi prebacio ni David Beckham, a zvučni zid koji oni stvaraju deluje još moćnije - ne bi ga se postideo nijedan post-rock band. Svaka čast izvanrednim muzičarima, ali razliku ovde pravi frontmen Goran Grubišić, koji svojom pojavom i uživljenošću u muziku koju izvodi uverava publiku da i kod nas postoje ljudi koji prave pomake u dragom nam muzičkom pravcu. Uvesti Amerikanu u post-rock (spojiti nespojivo!) mogao je samo čovek koji oba pravca podjednako voli. Pulsirajuće zvučne teksture svemira ili u najboljem slučaju tehnološke civilizacije post-rocka pretvoriti u pulsirajuće zvučne teksture sopstvenog bića može samo čovek koji je stavio svoj unutrašnji život na uvid svima i koji sličnu emocionalnu otvorenost traži i od slušaoca. Te noći u "Žici" to je od prisutnih i dobio, čak je utihnuo onaj uvek-prisutni žamor karakterističan za sve beogradske klupske svirke. Sat vremena introspektivnog putovanja protekao je kao tren dok nas je (možda previše potisnut u drugi plan) Goranov glas vodio putevima kojima su već prošli arhetipski junaci rock'n'roll-a, a kojima se uvek rado vraćamo.

Felon

Iz introspektivnog putovanja na koje su nas poveli Wooden Ambulance probudio nas je ne baš nežno Felon, momak čija muzika i tekstovi imaju oštre ivice i često ne nailaze na oduševljenje onih koji ih prvi put čuju. Da bismo ih prihvatili, potrebno je malo se baviti njima, posvetiti im određeno vreme. Uložen trud biva nagrađen propusnicom u lični svet čoveka kod koga su ljubav i mržnja (kao i kod svih nas) dva pola istog osećanja. Kad ga čovek vidi kakvom žestinom udara po svojoj voljenoj Martin gitari, pomislio bi da je mrzi, a kad pri tom peva kako voli Zagreb, pomislio bi da i njega mrzi. Ali stvar je u nečemu drugom, njegova bezrezervna ljubav ne biva uzvraćena onako kako on misli da treba i to rađa tu ambivalentnost. Ta njegova muzika oštrih ivica, dobila je u poslednjih godinu dana (kada sam ga gledao u Domu Omladine) novi kvalitet. Tada je isto nastupao sa Tenom, Ivanom i Draženom (Vlasta Popić, Seine), ali posle godinu dana, nevidljive sinapse stvorene među članovima, sada se slobodno može reći, benda Felon, mnogo bolje funkcionišu, pa je od obične pratnje, sviranje dobilo nekakav "swinging" kvalitet, pa Felonovi izlivi intenzivnih emocija padaju u mrežu za spasavanje sačinjenu od njišuće međuigre gitare, basa i bubnjeva isprepletene pratećim vokalima (uffff, al' sam ga sročio!). To čini prijemčivijom njegovu muziku, a povremeno hermetičnu poeziju treba ipak pažljivo iščitati kod kuće, što je nekolicina prisutnih devojaka očigledno učinila jer je, poput mantre, ponavljala svaku njegovu izgovorenu reč. Tu dolazimo i do reference na Tina Ujevića, velikog hrvatskog pesnika, koji je prve dve svoje zbirke objavio u Beogradu, davnih dvadesetih godina prošlog veka. Tako i Felon, čini se, ima više poklonika ovde nego u svom gradu Zagrebu. Ali, vratiće se jednog dana Veliki Felon, poput slavnog prethodnika Tina u svoj voljeni Zagreb ovenčan lovorikama, a Beograd će mu ostati samo draga uspomena iz mladosti. Garancija za ovu smelu tvrdnju su krvavi prsti kojima je stezao dršku kofera svoje Martinke dok je izlazio u ledenu beogradsku noć.