Album of the Year? Most Likely!

Wooden Ambulance - River Sand (2013)

Ovo je jedan od onih albuma za koje poželite da su izdati u nekoj drugoj zemlji, onoj koja bolje razume i više ceni ovakvo emocionalno otvaranje autora. Ovde su mnogo popularniji politički slogani i nazovi angažovani tekstovi praćeni narodski rečeno "krljanjem". Udri po tom instrumentu, slobodno, k'o da ti je žena ...... kliktali bi ovdašnji nazovi kritičari izrasli na heavy metalu i hardcore punku, kad bi se usudili da o ovom albumu pišu. Nije da ovde nema sviranja, naprotiv! Ali, sviranje je daleko suptilnije nego kod većine bendova iz regiona, aranžmani su bogati, poruke iz pesama su lične prirode ali sa univerzalnim značenjem, pevač se publici obraća šapatom, što bi rekao Orlan Tus "da te ne probude..." (Mika Male - Bijeg). Poređenje Wooden Ambulance-a sa svojim savremenicima iz postojbine ovakve muzike, Amerike, kao što su Dark Dark Dark, Timber Timbre i Richmond Fontaine na primer, ne ide na štetu Woodies-a. Ne tvrdim da su bolji, ali sigurno nisu gori. Ipak se primećuje da je prisutno evropsko muzičko nasleđe kao nekakav daleki uticaj na tu tzv. Amerikanu, i to malo više nego kod američkih kolega. Muzika je hipnotičko-meditativnog tipa, pri čemu je šaputavi vokal Gorana Grubišića još više usmerava u tom pravcu. Ako hoćete zabavu, go elsewhere, ali ako hoćete doživljaj prepustite se Wooden Ambulance. Ali morate se potpuno prepustiti jer ovo nije Brian Eno-ova muzika za liftove i aerodrome, ova ipak traži potpunu pažnju. Ja sam svoj doživljaj pokušao (ne baš uspešno) da prenesem u donjoj impresiji....

This river sand can't hold too long 
Marks of your footprints 
But I can endlessly enjoy 
Just in watchin’ ‘em as they're vanishing away.

Rečni pesak ne može dugo zadržati obrise tvojih stopala, ali ja mogu beskrajno dugo da snatrim gledajući kako 

nestaju...

(River Sand)

Slušanje ovih pesama Gorana Grubišića je kao čitanje tuđeg pisma koje ste krišom otvorili pa vas je pomalo stid jer nije namenjeno vama. Namenjene su nekoj drugoj, dragoj osobi i pune su nekakve tuge, pa kajanja i samosažaljevanja, nerazumevanja i straha. Jedino nade nema baš puno....

Kada glockenspiel na početku "Whatever Puts Smile on Your Face" usmeri vašu pažnju poput hipnotizerskog pucketanja prstima, Goran vas polako, šapatom, uvodi u san ne da bi ste se vi njemu ispovedali, već da bi se ispovedio on vama. Ali, terapijski efekat je isti. Vi počinjete da u glavi vrtite svoj film, da preispitujete svoje odluke i postupke, da valorizujete svoje česte promašaje i retke pogotke.

Čini vam se da ne svira bend, čini vam se da je to oktopod sa osam pari ruku koja savršeno skladno barata sa osam različitih instrumenata, emitujući u eter muziku koja kao da nije sa ovoga sveta. Posle nekoliko preslušavanja počinjete da razlikujete pesme i da izdvajate svoje omiljene, posle još nekoliko počinjete da uočavate poziciju svakog od instrumenata u tom zvučnom tepihu, a ako nastavite dalje sa preslušavanjem primećujete i kad neki od njih prestane da svira, i taj počinje da vam nedostaje. Želeli biste da to muzičko tkanje bude čvrsto, kompaktno i definisano kao kontrapunkt kriptičnim poetskim reminiscencijama autora. Da imate za šta da se uhvatite, da ne potonete potpuno...

Polako nestaju i poslednje primese post-rock hladnoće i otuđenosti. U vreme nove osećajnosti pokazivati osećanja više nije staromodno i ne-cool. Plač autora i plač slušaoca se stapaju u jedno, a da pri tom slušalac ne mora i ne treba da zna zaštom plače autor. Svako svoju patnju ugrađuje u ovu muziku. A patnja je toliko opipljiva da se gotovo može seći nožem.


Lust that's painful 
Loneliness you can't get used to it 
Misery 
Lurches in the heart

Žudnja koja boli, samoća na koju ne možeš da se navikneš, patnja koja se gnezdi u srcu.....

(Not a Bad Night, Just the Usual, Really)