Božo Vrećo, čovek koji je uzburkao duhove na beogradskoj kulturnoj sceni pošto je uprava Pozorišta na Terazijama odustala od mjuzikla Koštana u režiji Kokana Mladenovića, spekuliše se, iz razloga transrodnosti gore navedenog koji je trebao da tumači glavnu ulogu, ima predivan album sevdalinki o kome sam se usudio napisati par reči.
Božo Vrećo - Moj sevdah (2015, Gramofon)
Sevdalinka je transrodna pesma. I muška i ženska može biti. Za Boža Vreća to nije problem, pet minuta mu treba, koliko da presvuče haljine, da pređe iz jedne u drugu ulogu. U stvari, nisu to uloge, to su dva ravnopravna pola njegove ličnosti pa nekad prevlada jedan, nekad drugi pol. Oba pola su mu podjednako draga, onaj ženski mu je ipak, kako sam kaže, draži, što ne znači da bi se odrekao muškog sa čijim je obeležjima rođen. Jer to onda ne bi bio on, Božo Vrećo. Komplikovano kao Balkan, ali lepo za čuti! Bog mu je dao glas (stvarno, treba ga čuti, opisi nikakvi ne pomažu) kojim može da otpeva sve, od basova muških do soprana ženskih. Sevdah je prirodan izbor za Fočaka iz Republike Srpske sa prebivalištem u Sarajevu. Jeste to muzika Bošnjaka ali ni Srbi i Hrvati iz Bosne nisu imuni na nju. Uostalom, ta nit „crne žuči“ se provlači Balkanom još od Hipokratove melanholije iz antičkih vremena. Hipokratova crna žuč i sevdah imaju isto značenje - čežnja, bol, neuzvraćena ljubav, patnja, tuga, sve su to često proživljavana osećanja, već odavno upisana u genotip ovdašnjih ljudi. Jer sve što je lepo, veselo i bezbrižno je ovde incident i efemerija, sve suprotno od toga je svakodnevnica. Zato ovih sedamnaest pesama koje je Božo Vrećo otpevao a cappella, bez ikakve muzičke pratnje, na način na koji su se izvorno sevdalinke i pevale, predstavljaju najlepše i najvernije prenošenje tradicije na nove generacije. Pesme su vanvremenske a lepota njihova nadilazi žanrovske i bilo kakve druge podele. Ugasite svetlo, opustite se i pustite da vas Božo Vrećo povede na sentimentalno putovanje… [Srđan]
No comments:
Post a Comment