Deseti album Zvonimira Varge je najkoherentniji njegov rad do danas. Napustila ga je ambicija da bude Balašević ili Dedić jer to ne bi baš lako išlo, shvatio je da je za njega najbolje da bude baš Zvonimir Varga! S kojim oružjem naš Zvone kreće u bitku sa ajkulama balkanske muzičke scene? Pa ovako - svira gitaru i klavir, sasvim pristojno, komponuje, nekad bolje, nekad gore, povremeno njegove pesme podsete na nešto što smo već čuli, a ne možemo da se setimo kada i gde smo to čuli, nekad nas iznenadi lepom melodijom, pa nas spusti na zemlju neuspelim eksperimentom. Piše tekstove, i tu je izgradio svoj stil, minimalistički, sa neočekivanim obrtima i poentama, ponekad nejasan svima drugima osim njemu samom, ponekad banalan, ponekad, opet, mudar. Emocije su kod Varge uvek prisutne, i, usudio bih se da kažem, čežnja za ljubavlju. Tačnije, za uzvraćenom ljubavi. Jer Varga voli na sve strane, i stvarne i imaginarne žene ali želi da ta ljubav jednom bude i uzvraćena. Ovaj album je u celosti toj želji posvećen. Tu samoću i iščekivanje ljubavi koja jednoga dana mora doći najbolje ilustruju stihovi iz moje omiljene pesme sa albuma "Žena koja voli"
I još kad te Bog vodi
Pa čak i kada padaš
Ti ćeš rast
Pa čak i kada padaš
Ti ćeš rast
Ali rast u svome svijetu
Nitko nikad ni ne
Pokuca
Nitko nikad ni ne
Pokuca
Samo anđeli samoće
Ni oni noćima ne spavaju
Ludnica
Ni oni noćima ne spavaju
Ludnica
No comments:
Post a Comment