Record Store Day 2015

Imao sam četrnaest i po godina kada sam kupio svoju prvu ploču, znam i tačan datum, 3.2.1973, mamin rođendan. Njoj sam za rođendan kupio drugi album Arsena Dedića (baš je volela Arsena!) a sebi T.Rex - Slider. Slušao sam ga do besvesti naredna dva meseca da bi sledeći kupljen album opet bio T.Rex. Dalji redosled se vidi iz priloženog spiska. Kada ga danas gledam ima na njemu stvari zbog kojih blago crvenim, ali opet, ne izgleda mi mnogo loše imajući u vidu moje godine i tadašnju mogućnost izbora. Poslednji vinil u mojoj kolekciji nisam kupio već mi ga je dobri Matija Habijanec poklonio posle svog koncerta u Gun klubu mislim 2013. godine. Gramofoni mi nisu u funkciji pa sam, nadam se privremeno, odustao od vinila. Vidimo se sutra kod Magdalene!

Ana Ćurčin - Sketches of Belonging (2015, Bandcamp)

Za mnoge bi ovo bio gotov album, ali ne i za Anči. Ona je tek počela. Ali, neka, remek-delu mora da se pristupa pažljivo, ne sme da bude žurbe. Pesme moraju da se "fiksiraju", mora da se dođe do njihovih definitivnih verzija. Da ne bude posle kajanja, trebala sam ovo, trebala sam ono... Mi imamo strpljenja. Čekaćemo koliko treba. Već sada se vidi da će album biti vredan čekanja!

Sketches of belonging, by Ana Curcin

8 track album

ANACURCIN.BANDCAMP.COM

Rolling Stone - 100 najboljih ex-yu albuma 1955-2015

Imao sam potrebu da komentarišem listu 100 najboljih ex-yu albuma od trenutka kad sam je video ali prosto nisam znao odakle da počnem. Karlo Rafaneli je znao odakle da počne i lepo je to uradio (uverite se OVDE). Dodao bih da je bolje bilo, kad se već bira najboljih 100 iz ex-yu, da je žiri bio po republičkom ključu kako je to u ono vreme bilo uobičajeno, jer da je bilo Slovenaca u žiriju možda bi se liste dokopao i Marko Brecelj ili Pankrti ili možda najbolji od njih Tomaž Pengov, da je bio neko iz BiH, možda bi se Indexima posrećilo da budu malo bolje plasirani a i Bijelo Dugme bi sigurno bolje prošlo (ma šta o njima mislili, ipak su oni dostigli do danas neprevaziđenu popularnost na ovim prostorima), možda bi i Jadranka Stojaković našla više nego zasluženo mesto na listi (ako je uopšte imala neki relevantni album), da je iz Srbije bilo više od dva člana žirija možda bi se Bajagini albumi kotirali malo bolje (pazi kad nisu staviji Jahače Magle!?!?), možda bi i Balašević bio na njoj (što se žanra tiče kad može Arsen, može i Balašević!), možda i Delča i njegovi U Škripcu. Da je žiri bio generacijski "šareniji" bio bi tu na primer Vokalni kvartet Predraga Ivanovića, a novi izvođači, koji su predstavljeni na posebnoj "utešnoj" listi Posleratnih Top 20 ne bi bili tako proizvoljno izabrani (pozdravljam što su se setili Irene Žilić ali se nisu setili Eve Braun na primer), novi talas s početka osamdesetih je zato detaljno zastupljen a opet su zaboravili novosadske grupe Obojeni program i Lunu. Na kraju, ovo je u stvari pregled onoga što je Boris Mladenović mini intervjuu u emisiji Tri boje zvuka (na 5:45) nazvao autohtoni istočnoevropski rock'n'roll koji je nastao početkom osamdesetih a čiji odjeci boje ex-yu rock'n'roll scenu do dana današnjeg u neprekinutom nizu. Od Šarla akrobate do Artan Lili (zašto li njih nisu stavili na svoju listu!?!?). Ima među ovih 100+20 nekoliko izuzetaka koji dolaze iz popa, elektronike, rap/hip-hopa ili kantautorske scene, ali nema baš nijednog iz žanra world music (osim uslovno rečeno Haustora), gde ima više kvalitetnih ostvarenja na svetskom nivou. Moj je problem što ja ne komuniciram dobro sa tim ovde tako omiljenim ex-ju novim talasom niti sam dobro komunicirao sa njim u vreme kad se događao (jesu bile dobre žurke u to vreme, to moram da priznam!), pa bi moja lista izgledala sasvim drugačija. Johnny bi kod mene bio prvi!

The Cyclist Conspiracy feat. Kyria Katerina – A Night at Cafe Constantinople (Bandcamp, 2015)

Konstantinopolj (Istambul, Carigrad), početkom dvadesetog veka. Tri izlizana kamena stepenika vode dole u mrak. Kada se oči naviknu na tamu, počinješ da nazireš siluete ljudi. Većina je u poluležećem položaju, sa nargilom u ustima, klokoće voda u posudi, isparenja duvana, hašiša i kokaina lebde u vazduhu. Hteo, ne hteo, brzo se ošamutiš. Čula otupe. Neka milina te prožima. Zaboravljaš na muke svakodnevne, siromaštvo, neprijateljsko okruženje, čežnju za otadžbinom koja je nekad bila tu, pa otišla ka zapadu. Razmišljaš o smrti, sestri koja na ulici zarađuje hleb, majci, muci, bezizlazu. Polako toneš u san. Opireš se tome jer ti je, i ako se sve to navalilo na tvoja pleća, nekako ipak lepo jer osećaš, jer si živ. I onda, u tom magnovenju, dolazi muzika. Prodoran ženski glas, i odlučan i ranjiv u isto vreme ne da ti da potoneš. Kao da ti stavlja melem na ranu, ili so, zavisno od raspoloženja. Muzika, poput Balkana, eksplozivna mešavina. Ne znaš gde prestaje Tursko, a gde počinje Grčko. Rebetiko, to je muzika maloazijskih Grka iz gradova na obali današnje Turske koja je u današnju Grčku dospela posle velike razmene stanovništva dvadesetih godina prošlog veka (Turci iz Grčke u Tursku, Grci iz Turske u Grčku). Muzika gradskog lumpenproleterijata, svodnika i kurvi, bolesnih od ljubavi, siromaha i gubitnika, odbačenih i prognanih, robijaša i ovisnika. Takva muzika se nigde i nikada ne pojavljuje bez razloga. Kada broj društvenih marginalaca, njenih korisnika, na nekom prostoru dostigne kritičnu masu, eto nje. Negde se zove fado, negde blues, negde flamenco, ovde na Balkanu, zove se  rebetiko.

Beogradska grupa The Cyclist Conspiracy je grupa Nikole Uroševića, rodom iz Jagodine, danas poznatog kao Sandjama Mangas, i sigurno nije slučajno što se pojavljuje baš tu i baš u ovom trenutku. Snimljen kao „fake live“, sa klasičnim rock instrumentarijumom uz dodatak darbuka ovaj EP ipak zvuči skoro potpuno autentično, kao da je snimljen u nekoj carigradskoj kafani (ili na nekom beogradskom splavu sto godina kasnije). Morate znati da ovakva muzika svoj puni smisao i ima jedino u kafani, van tog okruženja padanje u „dert“ ide mnogo teže. Sadrži četiri pesme, sve četiri spadaju u klasike žanra. Peva ih maestralno Kyria Katerina (Gospođa Katarina) sa pravim imenom Katarina Brčarević na savršenom grčkom jeziku (bar meni, koji ne znam ni reč grčkog, zvuči savršeno!). Prva je najnovijeg datuma nastanka, iz 1979, zove se „Mangaši (mangupi) više ne postoje“ (Nikos Xydakis/Manolis Rasoulis) i lamentira o starim dobrim vremenima, popušenoj nargili, ispevanim pesmama i raštimovanim baglamama (vrsta buzukija koja se najčešće koristi u rebetiko pesmama). Ni sanjao nije dobri Manolis koji je pisao tekst za ovu pesmu da će mangupi budućnosti biti mnogo veći i opasniji i da će vladati svima nama, a ovi mangupi o kojima su pričale stare rebetiko pesme danas se zovu prosto -  gubitnici. Sledeća, „Zašto pušim kokain“ Panayiotisa Toundasa (1885-1942) potvrđuje da ni naše prabake nisu bile tako naivne kako mi mislimo, da se i pre sto godina moglo zbog ljubavi prema pogrešnom čoveku ostati i bez srca i bez para i bez nade. Toundas, koji je bio iz Smyrne (današnjeg Izmira) jednog od najjačih centara rebetiko muzike, je komponovao ovu pesmu koju je proslavila čuvena Roza Eskenazi, uz Ritu Ampatzi najveću zvezdu ove vrste muzike. Treća pesma, instrumental Aidiniko (Pesma o Aidini) je delo Dimitriosa Semsisa (1883-1950), rođenog u Strumici (danas BJR Makedonija), čuvenog violiniste i kompozitora rebetiko i smirna stilova grčke muzike. Poslednja, četvrta, takođe spada u klasike rebetiko žanra. Ovaj tradicional je Kostas Karpis (1880-1952) snimio još 1925 godine, zove se u slobodnom prevodu „Šta te briga odakle sam doš’o“, to je tužna pesmu o ljudima koji su razmenom stanovništva došli iz Turske u Grčku…šta te briga dal’ sam iz ovog ili onog sela kod Smirne, sad sam ovde u Atini, i samo želim da me neko zagrli, da me neko voli…

Nikola Urošević nije novo ime na domaćoj sceni, njegova prethodna grupa Киновиа bavila se duhovnim aspektom života žitelja Balkana, pre svega pripadnika istočnog obreda hrišćanske crkve, The Cyclist Conspiracy se pak, bavi onim svetovnim aspektom. Ovaj EP, skroman po dužini trajanja, ali bogat u emocijama i značenjima najbolji je primer balkanskog paradoksa – balkanski narodi uvek između sebe podgrevaju taj, kako neko reče, antagonizam malih razlika a svaki od njih se, opet, unutar svog nacionalnog korpusa bori sa najvećim mogućim ekstremima. Nekome se taj višak strasti čini kao prokletstvo, a nekome, posebno kada vidi kojom brzinom se odvija dehumanizacija ljudskog roda, kao blagoslov!