Izgleda da festivali postaju prilično jak izvozni artikli u
regionu. Posle izvoza Exita iz Srbije u Crnu Goru, evo sada i Indirekta iz
Hrvatske u Srbiji. Odmah mi padaju na pamet ona gostovanja Hrvatskih grupa u
Srbiji i obrnuto u vreme novog talasa 80/81 godine kojima sam bio svedok (i
pasivni učesnik u smislu prisustvovanja koncertima). Iz sadašnjeg ugla gledanja
izgleda mi da su se ta dešavanja odvijala uz diskretnu ali nesumnjivu podršku
vladajućeg establišmenta. To je bilo vreme neposredno pre i neposredno nakon
smrti Josipa Broza Tita pa je verovatno postojao strah od scenarija koji se
dogodio desetak godina kasnije i mislilo se u vrhovima tadašnje vlasti da će
ovakve akcije pomoći u sprečavanju potencijalnih eskalacija. Danas je neko
potpuno drugo vreme u kojem do povezivanja i saradnje dolazi mimo i uprkos
politici, gde mladi „umetnici“ spontano osećaju pripadnost istom jezičkom i kulturnom
prostoru (jeste, pevaju na engleskom, ali komuniciraju na svojim maternjim
jezicima i sasvim se dobro razumeju) i, zašto ne reći, vide mogućnost
proširenja svog tržišta. Mesta u kojima je održan ovaj festival (privatni
klubovi Ben Akiba, Beograd i Izba, Novi
Sad) i medijska prisutnost (veoma mala u „velikim“ medijima) dokazuju da države
Hrvatska i Srbija, na našu sreću, nemaju
ništa sa festivalom Indirekt. Na Facebook stranici ovog festivala piše da je
cilj „okupljanje umetnika iz regije u atmosferi koja briše granice između
izvođača i publike“ što je ovoga puta prošireno i na „brisanje“ državnih
granica. Gostovanje u Srbiji realizovano je u saradnji sa Ammonite Records a
izbor muzičkih izvođača se bazirao na njihovoj kompilaciji regionalnih bendova
„English
As a Second Language“.
U petak, 16.10. u Beogradu, posle književne večeri na kojoj moram
priznati nisam bio (da je došao najavljeni Andrija Škare došao bih sigurno da
ga pozdravim) nastupio je prvo Vladimir Kuzman iz Buja čiji je ovo bio (ako se
ne varam) prvi nastup u Beogradu i posle onoga što sam čuo moraću da potražim njegova diskografska
izdanja ili da sačekam da nešto objavi ako ih nema, zatim standardno izuzetni Wooden
Ambulance u punom sastavu sa novom pevačicom, koje je uvek zadovoljstvo slušati
a podjednako je zadovoljstvo i popričati sa Goranom Grubušićem i, na kraju, Nikol,
Luka & Vedran koji su prvi put beogradskoj publici imali priliku da
predstave materijal sa svog prvog EPja, još kompaktniji i bolje upakovan nego
na EPju. Ovi kratki festivalski nastupi su, s jedne strane vrlo efektni jer se
svira nekoliko odabranih pesama a s druge, nedovoljno dugački da bi se stekao
kompletan utisak o nekom izvođaču. To možda i nije loše, jer te natera da
kasnije odeš na „pravi“ koncert. Iste
večeri u Novom Sadu nastupali su Elephant and the Moon, On Tour i Nelcotte ali
tamo iz opravdanih razloga nisam mogao da budem prisutan (još nisam usavršio tehniku
„biti na dva mesta istovremeno“ ali radim na tome).
U subotu, 17.10. u Beogradu je program otvorio Mylutin solo
nastupom, upečatljiv kao i uvek, sa nekoliko blues baziranih „komada“ pa Petar
Vranić a.k.a. Elephant and the Moon koji je od poslednjeg puta kad sam ga
gledao očigledno stekao iskustvo i sigurnost koje se itekako vidi u njegovom
nastupu. Moji klupski favoriti On Tour jednostavno ne mogu da omanu u ovakvom
okruženju pa je njihov izbor sopstvenih hitova delovao blagotvorno na mene.
Nelcotte, koji su, mislim, takođe prvi put u Beogradu su bili otkrovenje za
većinu prisutnih. Prethodne večeri sam preslušao EP njihove pevačice Luce čijim
glasom svako mora ostati impresioniran, ali moram priznati da me je nastup
benda još više oduševio. Šteta što je žamor u klubu bio preglasan ali ništa
zato, uverili su me da na njih ubuduće moram obratiti pažnju. U Novom Sadu u
isto vreme svirali su Vladimir Kuzman, Ana Ćurčin i NLV.
Tribina o digitalnom predstavljanju muzike i sličnim pitanjima
održana je u nedelju, 18.10. a posle nje je usledio Matinee jam session u
okviru kaga je nastupila akustičarska all-girl grupa Sophie from Seattle (klavijature,
dve gitare, melodika/usna harmonika) koje su me neodoljivo podsetile na moj
omiljeni gitara/ukulele duo, najmanje poznati bend dece poznatih očeva, Folk
Uke, koji čine kćerka Willieja Nelsona Amy Nelson i kćerka Arlo Guthriea Cathy
Guthrie. Pedsetile su me ne samo po delikatnosti muzike i lepim melodijskim
linijama već i po potrebi da se ista sluša u adekvatnim uslovima, u tišini, a
prisutni su se pobrinuli da tako i bude. Stvarno je krajnje vreme da devojke
izdaju ploču, pilot singlovi su pokazali da ćemo itekako imati u čemu da
uživamo. Jam session je na svojim plećima nosio neumorni Vlado Kuzman, čije
enciklopedijsko poznavanje muzike se sasvim lepo uklapalo sa istim takvim Vlade
Marinovića, gitariste on Toura koji su nas provozali kroz nekoliko standarda,
da bi kasnije Marinovića zamenili Nikol i Luka, kasnije i Vedran koji su sa
Vladom odsvirali nekoliko starijih pesama Dina Santaleze, onih koje nisu ušle
na Pridjeve, njegov izvanredni album koji sve više dobija na vidljivosti. Tako
su se završila burna tri dana partijanja i sviranja, da ne zaboravim neizbežni
fudbalski susret prilično mamurnih i domaćina i gostiju u nedelju u podne čiji
rezultat ne bih ovom prilikom navodio. Kao dobar domaćin mogu samo da kažem da
je bilo tesno.
Najlepše na ovom festivalu je baš ono na početku pomenuto brisanje
granica između izvođača i publike. Izvođači su bili najbolja publika jedni
drugima (zlobnici bi rekli „i najbrojnija“), fanovi ove vrste muzike su došli
sa raznih strana i iskoristili priliku da poznanstva sa društvenih mreža
pretoče u real-life prijateljstva (pa onda neka neko kaže da društvene mreže
otuđuju ljude). Kuriozitet je bilo prisustvo tri Italijana koji su došli
nezavisno jedan od drugog, gospodina sa RAI3 iz Rima koji je došao sa zadatkom
da za svoju stanicu napravi emisiju o muzici iz regiona, Marca Valve sa Radija
Fragola – Trieste čija emisija Closing Time odavno promoviše izvođače sa ovih
prostora a nije mogao izostati ni najveći fan ove regionalne kako je ja zovem
„Nove os(j)ećajnosti“ Vittorio La Pietra iz gradića Sore (negde između Rome i
Napolija) koji pokušava da celu scenu izveze u Italiju, na neki letnji
festival. Ovo interesovanje ljudi izvan regiona, pa i odziv publike, koji je
naročito drugog dana bio vrlo dobar (prvog dana je bilo izuzetno loše vreme) pokazuje
da postoji kvalitet u ovome što rade ovi izvođači i da će, nastave li da
stvaraju ovako kvalitetnu muziku, bar neki od njih (zašto ne i svi!) sigurno
dopreti do mnogo šire publike.
No comments:
Post a Comment