Ako ne znate ko je Aleksandar Stojanović samo pogledajte ovu emisiju Rade Radaković. Da njega nije bilo srpska kinematografija bi sasvim drugačije izgledala i sasvim sigurno bi bila mnogo manje zanimljiva nego što jeste. Majstor nemogućeg je otišao prerano ali je iza sebe ostavio...dva majstora nemogućeg. Kćer Marija i sin Milan su takođe, već se sada može reći, majstori nemogućeg. Nastavili su očev producentski posao uz istu fanatičnu posvećenost koju je on imao - kad je snimanje filmova u pitanju ni za njih nema nemogućeg. Tako, recimo, kad je Dukat tek počeo da se bavi muzikom, tek što je izdao prvi album, još je bio potpuno anoniman, priđe mu negde u gradu Milan (nisu se pre toga poznavali) sa pričom da bi trebao da snimi spot za pesmu Almost. Baš mu se sviđa pesma, kaže. Baš bih voleo, ali budžet za snimanje spota mi je 0 dinara, kaže mu Dukat. A majstor nemogućeg će: to je sasvim dovoljno! Par nedelja kasnije, na mestu snimanja, na železničkoj stanici čini mi se u Staroj Pazovi, Dukata je čekala kompletna filmska ekipa: režiser, snimatelj, glumica, najbolja profi oprema, tehničko osoblje...kako, na koju foru, to samo Milan zna! Pokojnog Acu Stojanovića na žalost nisam poznavao ali u onome što su o njemu pričali Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Branko Baletić, Miki Manojlović, Goran Marković, Gorica Popović...potpuno prepoznajem njegovu decu Mariju i Milana. I ne mogu da pobegnem od utiska da se u Srbiji, bar što se umetnosti tiče, ništa nije promenilo, da i dalje sve zavisi isključivo od entuzijazma, snalažljivosti i istrajnosti posvećenih pojedinaca. Kad bolje razmislim, možda tako i mora i treba da bude!
Milan Stojanović sa Marijom Stojanović (sećanje na oca)
Na današnji dan pre 25 godina, jedan čovek je ostavio upaljena ‘’sva četiri’’ i sa ćerkom za ruku otišao na kratak sastanak. Jedan pauk je dizao auto, jedan policajac nije hteo da sasluša nikakva objašnjenja, pa je jednom čoveku puklo srce, a jedna devojčica je ostala sama na ulici. Posle je jedan deka došao po jednog dečaka u školu da ga vodi kući jer ‘’tati nije dobro’’, a dečaku je ubrzo rečeno da je ‘’od sada on poglavica’’. Jednu devojčicu i jednog dečaka su poslali u Novi Sad na neko vreme dok sve ne prođe, a jedna tužna i ponosna žena je zatim napravila ovu emisiju o tom jednom čoveku.
I ja sam tužan i ponosan. Zajedno smo tužni i ponosni.
I ja sam tužan i ponosan. Zajedno smo tužni i ponosni.
.
