Americana Night @ Dom omladine Beograd (23.05.2015)

Misli globalno, radi lokalno!

Jester’s Play, Ana Ćurčin & Dukat Stray, The Mothership Orchestra, Irena Žilić

Paradoksalno, službenik američke ambasade koja je sve tri godine glavni sponzor Americana Night Festivala pozdravio je prisutne na bošnjačkom/hrvatskom/srpskom jeziku (nije bilo lako odgonetnuti kojim tačno od ova tri jezika čovek govori!) a izvođači iz BiH, Hrvatske i Srbije pevali su na engleskom. Kao što je još davnih šezdesetih predvideo Marshall McLuhan, kanadski filozof i futurista, svet je postao globalno selo. U tom globalnom selu engleski jezik se nametnuo kao dominantni jezik komunikacije a rock’n’roll kao dominantni muzički soundtrack. Da nisu pevali na tom jeziku, ne bi Lovely Quinces, učesnica drugog Americana Night festivala,  upravo sada bila na evropskoj turneji sa Howe Gelbom i njegovim Giant Sand, ne bi Stray Dogg, domaćin festivala, ostvario saradnju sa Devendrom Banhartom i Lisom Hannigan, ne bi Ana Ćurčin pravila turneju po Evropi itd, itd. Jednostavno, time se znatno širi krug potencijalne publike. Trogodišnja istorija ovog festivala dokazuje da i ovde publike za takvu muziku ima. Iako se termin prvog festivala poklopio sa nastupom Đorđa Balaševića na Kalemegdanu pred 30.000 gledalaca, termin drugog sa otvaranjem Svetskog prvenstva u fudbalu (Hrvatska – Brazil) a trećeg sa finalnom večeri Pesme Evrovizije (sa srpskom predstavnicom u finalu), publike je sva tri puta bilo u priličnom broju, ovoga puta po mojoj proceni oko četiri stotine ljudi.

Karakteristika festivala je nastup back-to-back što znači da su dva izvođača istovremeno na sceni i naizmenično sviraju svoje pesme. Takav pristup ima svojih mana, pre svega u smislu nemogućnosti izgrađivanja dinamike  nastupa svakog pojedinačnog izvođača. S druge strane, dobici su u tome da niko nije predgrupa na koju publika neće doći, da su i muzičari prinuđeni da slušaju jedni druge (što često ne čine kad je sistem predgrupa-grupa na delu) i da dolazi do spontane interakcije dva izvođača na sceni što smo u nekoliko navrata videli ove večeri.

Prvi par na trećoj Amerikani bili su mostarski Jester’s Play i duo Ana Ćurčin/Dukat Stray. Ovi potonji su, kao dobri domaćini, sve vreme bili u senci, omogućivši time simpatičnim Mostarcima prvo veliko predstavljanje. Jester’s Play je takvu šansu umeo da iskoristi. Predvođen harizmatičnim pevačem Mak Žujom koji, poput Roberta Planta, peva prekrštenih nogu i u vrlo visokim registrima i veoma dobrim gitaristom Harisom Karahodžićem kroz čiju svirku povremeno provejavaju uticaji iz ex-yu rocka, predstavili su svoj autorski materijal veoma uverljivo. Nije to Americana u užem smislu, više zvuči kao seventies prog-rock lišen pretencioznosti, ali jak autorski pečat koji Mak Žujo daje tim melanholičnim pesmama ipak omogućava da se u nju svrstaju. Izveli su i moju omiljenu Woman From Fire . Iako ih je retko ko ranije čuo, naišli su na jako dobar prijem kod publike. Ana Ćurčin i Dukat Stray kao da su se namerno držali u senci, izveli su četiri Anine i tri Dukatove pesme a najupečatljiviji trenuci njihovog nastupa bili su Anina Cut Loose u osveženoj verziji sa preplitanjem vokala i karakterističnim Dukatovim gitarskim solima i Fire’s Never Wrong u kojoj su se priključili i momci iz Jester’s Playa i koja je zvučala drugačije od originala, ali veoma interesantno.

Drugi par su činile gošće iz Hrvatske Irena Žilić sa svojom stalnom saradnicom Ivanom Žabkar i petočlana grupa iz Požege The Mothership Orchestra. Ovi poslednji su uneli malo živosti i dobrog raspoloženja svojim pretežno živahnim pesmama punim zvučnih ukrasa izvedenih na različitim instrumentima kao što su mandolina i jedan duvački na kojima je svirao Marko Ćebić ( on je kao član On Tour već učestvovao na prvom Americana festu) i frontmen Lazar Šijak na akustičnoj gitari i trianglu koji je usput vrlo vešto komunicirao sa publikom i koleginicama sa kojima je delio binu doprinoseći dobrom raspoloženju. Tako nešto se i očekivalo od najiskusnijeg benda na festivalu koji smanjivanjem broja članova sa devet na pet nije skoro ništa izgubio na lepršavosti i širini spektra zvukova koje proizvode. Ireni je ovo bio drugi nastup u Beogradu u relativno kratkom vremenskom periodu ali se vidi da je stekla priličan „fan base“ jer ovacije već posle prvih taktova pa i u toku pesama govore da publika poznaje i voli njene pesme. Nije ni čudo, jer ne znam koja mi je lepša: Travelling, On My Own, Cricket and Mouse ili ove na kojima im se potpuno spontano (bez ikakvog uvežbavanja) pridružio The Mothership Orchestra, Whatever Feels Right i The Storm. Saradnja je u ovoj poslednjoj meni bila uspešnija, bas i bubnjevi su podizali tenziju, baš kao da najavljuju oluju. Oluja je na kraju i došla. Na binu su se ponovo popeli i Ana i Dukat da svi zajedno izvedu Bruce Springsteenovu I’m on Fire. Po jednu strofu su pevali, redom, Ana, Irena i Dukat uz glasno odobravanje publike.

Glavne karakteristike trećeg izdanja Americana Nighta su bile spontanost i dobre vibracije koje su se širile naokolo. Moje je mišljenje od početka bilo da, kad se već dva izvođača nalaze na sceni istovremeno, treba da dođe do interakcije između njih. Nije da se to nije i na prethodnim festivalima ostvarivalo (setimo se samo zajedničkog izvođenja Tear Stained Eye Wooden Ambulancea i On Toura sa prve Americane, ili JR Augusta i Stray Dogga i njihove verzije Lonely Boya sa druge) ali ovoga puta je to u par navrata bilo potpuno spontano i neplanirano, pa je zato, iako je bilo i grešaka, preklapanja i iskakanja iz ritma, bilo vrlo šarmantno i za publiku zanimljivo. A to je ipak najvažnije.

Huteneni Fest (Jonah Tolchin, Rebel Star, The Bambi Molesters, Chuck Prophet & The Mission Express) @ Dom omladine Beograd, 15.05.2015

Poslednji prorok Rock’n’Rolla?

Ko mi je kriv što na ovakve događaje dolazim uvek pola sata ranije pa se izbedačim što je malo ljudi prisutno! U trenutku početka nastupa Jonah Tolchina u Amerikana Sali DOBa bilo je prisutno pedesetak ljudi, bolje rečeno sretnika koji su prisustvovali prvom beogradskom nastupu buduće folk zvezde. Krhki, riđokosi Jonahizgleda kao da ga je vremeplov usisao iz lineup-a Newport Folk Festivala 1963. godine i izbacio u Amerikana salu DOB-a ove, 2015. godine. Podsetio je nekim svojim pesmama na Burl Ivesa, nekima na Pete Seegera, a nekima na Dave Van Ronka pa čak i na samog Dylana. Uslovno rečeno podsetio, u stvari je bio samo svoj taj dvadesetdvogodišnji momak nežan po stasu ali gorostasan po glasu i veštini sviranja gitare. Kada je počeo da raspoređuje publiku ko će šta da peva kao što je to nekada radio Pete Seeger na Newportu, na trenutak se u Amerikana sali Doma omladine osetio miris i ukus iz doba nevinosti građanskih pokreta sa samog početka šezdesetih. Brže nego što je smeo, sav taj zanos je otišao u nekakve ekstremizme, leve ili desne, svejedno, ili još gore u dosadne konformizme svakodnevnih života. Mlađahni Jonah nas je na trenutak vratio u te mitske prostore bezgranične slobode, pravde i apsolutne čistote, kojima ćemo, sada kada smo kao civilizacija došli do mrtve tačke, ponovo morati početi da težimo! Eto, da vide oni koji kasne šta su propustili.

Sala se dobrano popunila kad je Mića Glavaški iz Rebel Stara izašao na pozornicu. On u Beogradu ima svoje ljude koji su uvek kad Rebel Star nastupa prisutni u punom sastavu, znaju svaku reč svake pesme, igraju, pevaju, uživaju. Glavaški i momci ih nikad ne iznevere, daju se do poslednje kapi znoja, odabir pesama je uvek savršen, kombinacija proverenih favorite i novih pesama ovoga puta obogaćenih sa dve pesme gitariste Ashleyja otpevane na engleskom koje su se sasvim dobro uklopile u Rebel Star zvuk. Vrhunac njihovog nastupa je ipak bio kada se Ivana Smolović iz On Tour popela na binu da zajedno sa publikom otpevaju sada već klasičnu pesmu “Anđeli”.

The Bambi Molesters pojačani Lukom Benčićem iz My Buddy Moose za klavijaturama ne izgledaju kao neko ko će pokvariti dobar party. Dapače! To su te večeri i pokazali. Neverovatno energični, usvirani i raspoloženi, održali su mini concert koji je i najveće skeptike morao preobratiti u fanove ove njihove verzije surf rocka. Ova muzika je veoma filmična, pa iako je instrumentalna kod mene a verujem i kod drugih ljudi izaziva niz asocijacija koje se u mozgu pretvaraju u nizove slika, u nekakve lične filmove. Filmovi se menjaju u zavisnosti od atmosfere, ritma i melodije svake pesme, ali oni večeras nisu uopšte bili potrebni. Dovoljna je bila energija kojom su The Bambi Molesters zračili da nas sve izmeste u neki drugi svet i pripreme za ono što dolazi.

A došao je Chuck Propher, nekadašnji gitarista jednog od mojih omiljenih “under the radar” bendova Green On Red. Možda je u GOR Dan Stuart bio lider, glavni autor i pokretačka snaga ali definitivno, pošto sam Dana gledao prošle godine na SeaRock festu u Kotoru a Chucka sada, momentum je u ovom trenutku na strani Propheta. Neočekivano dobar prošlogodišnji album Night Surfer me je odmah posle preslušavanja upisao na attending listu ali nisam verovao da će mi Pop Depression, organizator ovog festivala, tako brzo ispuniti želju. U 11:30, na početku nastupa Chuck Propheta & The Mission Expressa sala je dostigla vrhunac ispunjenosti (po mojoj, kako me optužuju, uvek preoptimističkoj proceni oko 500 duša) ali ne i vrhunac isijavanja energije. Ta tačka je dostignuta mnogo kasnije kada je Chuck, ponet izvanrednim prijemom publike uobičajeni festivalski nastup od sat – sat i petnaest, produžio na puna dva sata, znači oko 1:30 sledećeg dana. Dva sata pravog rock’n’rolla, onog nekalkulisanog, znojavog i prljavog, izvedenog kao da im je to poslednji put.

Dva su mi trenutka zapala za oko. Prvi, kada je Chuck posle odsviranog akustičnog seta (uslovno rečeno, pošto bučniji i energičniji akustični set nisam u životu čuo!) svoju akustaru dao devojci iz publike i pozvao je da im se pridruži na sceni. Ona, za razliku od Propheta, očigledno nije znala da je  suština folk muzičkih hootenanny večeri takozvani otvoreni mikrofon, gde se bilo ko od prisutnih može pridružiti muzičarima na sceni da nešto otpeva ili odsvira. Drugi trenutak je bio onaj kada nas je Chuck, najavljujući neku pesmu o San Franciscu, svom rodnom gradu, prosto zamolio da ne dozvolimo promene koje on primećuje da su se od njegovog prethodnog boravka dogodile, a koje će Beograd dovesti do toga da liči na današnji San Francisco ili bilo koji drugi veliki grad ekonomski razvijene i politički korektne zapadne hemisphere. Mislim se ja, e moj Čače, ne boj se ništa, kakav crni napredak, kakav New York, Pariz, London, ovde se ni Drugi svetski rat još nije završio!

Tri nijanse žestokog ili Noisy Night @ KC Grad (08.05.2015)

(The) Lesser Men, The Manchmallow Notebooks, Benchwarmers (KC Grad, Beograd, 08.05.2015)

Te male etikete čine samu suštinu rock’n’rolla. Setimo se samo Factory, 4AD, Two-Tone, Stiff i gomile drugih koje su okupljale neafirmisane bendove i pružale im priliku da izdaju svoje prve albume. Tako je i Matija Habijanec sa svojom etiketom Noisy Night delom iz altruizma, delom iz autentičnog opozicionarstva rešio da, ostavši izvan sistema ZAMP/klasični diskografi/klasična prodajna mreža, pruži priliku svojim pre svega frendovima pa onda kolegama muzičarima da izađu iz anonimnosti. Dobru je ekipu okupio! Bolji 3 u 1 teško da ćemo u skorije vreme dobiti. Potrpao je u kombi devet ljudi podeljenih u tri benda po shemi 4:3:2 (Benchwarmers: (The) Lesser Men: The Marshmallow Notebooks) i krenuo put istoka – prvo Novi Sad pa Beograd pa tajna svirka negde u Slavoniji. Da li će ova ekipica biti u plusu ili u minusu što se novca tiče kad se vrati kući to nikada nećemo saznati ali možemo pretpostaviti, a da će biti u plusu sa pozitivnom energijom i sabranim uspomenama to sam siguran. Novac Matiji, a očigledno i momcima, nikad nije bio prioritet. Na sreću, iz Beograda će ipak poneti neke pare.

Kad sam se, tačan k’o dospeće rate kredita, pojavio u KC Gradu u 20:00h, terminu početka koncerta, nije izgledalo tako. Nisam se mnogo zabrinuo znajući da beogradska publika na označeni početak odmah dodaje 2 sata, što se kasnije pokazalo kao tačno. Sat i petnaest kasnije, prvi na binu izlaze (The) Lesser Men predvođeni pomalo nervoznim ali potpuno predanim pevačem/gitaristom. On ima ono što najviše volim kod pravih rock’n’roll autora – urgentnost, potrebu da nešto kaže i to što pre, kao da mu ponestaje vremena. Bend je kad treba žestok, ali ume da bude i suptilan, opet kad treba. Muzika im izvire iz američke tradicije, ponajviše od svih bendova večeras, i moram dodati da zvuče još bolje nego na svom prvom albumu Vacation Freeze. Nastup im je bio relativno kratak, svirali su pred pedesetak ljudi, ali meni su se (da se Matija ne naljuti!) te večeri najviše svideli. The Marshmallow Notebooks u sastavu Matija  (gitara) i Vlado (bubanj) su neodoljivo šarmantni, duhoviti i zabavni ali može im se sve to kada imaju jebeno dobre pesme. Izveli su, sa više žestine nego što je to uobičajeno, sve one dragulje još neotkrivene od strane širokih narodnih masa kao što su Summer, Last Tourist in Town,  She Can Tell Me Lies, Ika (On Tour) im se pridružila na jednoj numeri, a Vatroslav i The Lesser Man Basic na frenetičnom bisu I Held Her In My Arms (pesma sa Blind Leading the Naked albuma grupe Violent Fammes). To je, da izvinu Benchwarmersi bio vrhunac koncerta koji je pratila sada već znatno brojnija publika. Sa onima koji su se opredelili da sede u bašti i slušaju odatle bilo je sigurno 150 duša. Benchwarmers, četvoročlani power-pop bend, je bio najžešći ove večeri, delovali su vrlo usvirano i raspoloženo. Zvuče, kratko rečeno, moćno. Ni kod njih nema nikakvog filozofiranja i umetničarenja – sviraju čvrsto, energično, imaju zarazne pop melodije i ritam sekciju koja vas prosto tera na kretanje (u mom slučaju ipak ne mogu da kažem: na igranje).

Veoma uspelo veče u KC Gradu – jedan od dokaza da je koncentracija kvaliteta underground zone muzičke scene regiona tolika da će vrlo skoro doći do erupcije kojom će dinosaurusi koji vladaju scenom poslednjih 30-40 godina biti zbrisani a svetlosti velike pozornice će ugledati nove snage. Sva tri benda koja smo gledali večeras bi mogla biti na tom talasu. Samo nisam siguran da će Matija to želeti, njemu je sasvim lepo i ovako!

Denis Katanec - Bizoni (single) (2015)

Teško je pisati o drugom pilot singlu "Bizoni" predstojećeg albuma Denisa Kataneca kada je prvi bio već sada legendarni "Pejotl". Bizoni nemaju njegovu instant privlačnost i popičnost niti imaju nenadmašan početak "Sljeva se sljeva i s desna i s ljeva u kanjonu misli sam, pa sve oboja u milion boja a svaka od boja sam ja..." ali imaju introspektivnu liriku, imaju filigranski gitarski rad i lepu osobinu da ti se više sviđaju što ih više slušaš. Posle ove dve pesme koje se nalaze na suprotnim stranama Denisovog opusa još uvek nije jasno da li će Katanec ići u pravcu popa, a talenat za dobru pop melodiju ma koliko pokušavao ne može da uguši, ili ka introspektivnoj i hermetičnoj lirici koja mu je, koliko ga ja poznajem, mnogo bliža srcu. Ili će, što je možda najpametnije, kao i do sada, i jednu i drugu stranu svog stvaralaštva negovati uporedo. S tim da one pesme koje se opiru uglazbljivanju slobodno ostavi za neku buduću knjigu poezije koja će neminovno doćI!

Bizoni, by Denis Katanec

Bizoni by Denis Katanec, released 21 April 2015 BIZONI Planina se trese Sa vrha se strmoglavilo tisuće kamenčića Jure kao horda bizona Dok ostavljaju u magli sve iza sebe Gutaju stabla kao mahniti Stijene šalju svoju djecu u rat. Životinje su se posakrivale Leptiri zapaljenih krila povlače se u sjen…

DENISKATANEC.BANDCAMP.COM