Petar Peca Popović, Mihajlo Pantić - Biti rokenrol, 2012, Službeni glasnik

Ovaj diptih se sastoji od Popovićevog Ulaska u harem i Pantićeve Čudne šume, paralelnih sećanja o događajima i ljudima sa beogradske i srpske rok scene od njenih početaka do sredine devedesetih godina prošlog veka. Popović iz publicističko-novinarskog a Pantić iz književnog diskursa vode nas na sentimentalno putovanje kroz istoriju pretežno beogradskog rokenrola sve do trenutaka kada se ta istorija po njima završava, negde u godinama krvavog raspada SFRJ. Popović čak navodi da negde u to vreme muzičari počinju da trče za parama i da duh rokenrola polako nestaje (strana 134, drugi pasus). Mislim da stvari ne stoje baš tako. Recimo, ovu knjigu mi je poklonio moj sin Dušan (frontmen grupe Stray Dogg, koja uprkos svemu u drugoj deceniji XXI veka svira rokenrol u Beogradu) i tim činom (svesno ili nesvesno) pokazao da oseća pripadnost toj još uvek živoj sceni to jest da se oseća njenim delom. Ali, između Partibrejkersa i Ramba Amadeusa koji su poslednjepomenuti u knjizi i Stray Dogga postoji čitav niz grupa i autora koji su taj preteški barjak rokenrola nosili kroz možda najteži period još od onog kad su po ulicama Beograda jurili "čupavce" da ih na silu šišaju. Da navedem samo najveće: Darkwood Dub, KKN, DLM, Blockout, Jarboli, Veliki prezir, Eva Braun, Rebel Star, Repetitor (verovatno sam nekog zaboravio, dopišite po svom izboru!). Doba opšte dostupnosti sredstava za proizvodnju, snimanje i distribuciju muzike bi naizgled trebalo da pogoduje razvoju rokenrola ali ta demokratizacija je potpuno oterala pare iz njega. Ko će da daje pare za nešto što je tako lako dostupno i besplatno. Dakle toj Popovićevoj tezi o sviranju rokenrola zbog para suprotstavljam svoju antitezu: ko hoće pare radi nešto drugo a rokenrol zaobilazi u širokom luku. Ove nove generacije rokera čak najčešće pare zarađene u drugim oblastima investiraju u svoju opsesiju rokenrolom. Na stranu ova mala primedba, bilo mi je vrlo zanimljivo čitati ovu knjigu koja ima taj meni toliko dragi patetični ton i koja je puna tih sitnih detalja i zanimljivosti koje mogu da znaju samo pravi insajderi. I Pantić a naročito Peca Popović su bili aktivni učesnici beogradsko/srpsko/jugoslovenske rok scene, a Popović je, bogami, svojim svestranim angažmanom presudno uticao na na njeno formiranje i oblikovanje. Lepo napisano, afirmativno i blagonaklono prema dragim ali i prema manje dragim akterima scene, ovo štivo čitaocu pruža ne samo čitalačko zadovoljstvo nego i već zaboravljene ili nikad objavljene informacije iz prve ruke.

Jovanović - Jovanović (2014)

Ekipa okupljena oko Petra Rudića iz Svi na pod! daje muzičku pratnju čoveku koji se stilski potpuno razlikuje od njih - beogradskom kantautoru Jovanoviću čiji se prvi album zove takođe Jovanović, pa ga je, među 330.000 rezultata pretrage, nemoguće naći, ako ga uopšte ima, na youtubeu. Još bolji je Bandcamp za prvo predstavljanje. Ako želite neko poređenje, mogu da ga zamislim na double billu sa Kraljem Čačka iako kod Jovanovića nema ni traga džeza ili barrooma a i poezija je više minimalistička. Evo dela pesme Pećina:

Potpuno smešno.
Dan delim
Na ono što moram
i ono što želim.

Sve više mislim
sam sam kriv.
Sasvim sam svestan
sve manje sam živ.

Jovanovic, by Jovanovic

11 track album

Сачувај

JOVANOVIC.BANDCAMP.COM

С

Steve Earle – Sa ovog sveta nikada se neću živ izvući (roman, 2014, 233 str., Geopoetika, naslov originala: I’ll Never Get Out Of This World Alive, 2011)

Petnaest albuma autorskog materijala koje je Steve Earle do sada snimio je vrlo ujednačenog, iznadprosečnog do visokog kvaliteta pa su moja očekivanja od njegovog romana prvenca takođe bila prilično visoka. Uostalom, čovek koji može da ispriča priču u tri minuta, morao bi da može da to isto uradi i na 233 strane. Odmah da kažem, Steve me nije razočarao ni na ovom za njega novom polju. Kad sam prvi put čuo za ovu knjigu, očekivao sam da to bude romansirana biografija Hanka Williamsa u najboljem slučaju, a dobio sam pravi pravcati višeslojni roman. U prvom sloju, to je priča o Doku, stanovniku siromašnog dela San Antonija, koji je izgubio svoju lekarsku licencu zbog svoje zavisnosti od droge ali je nastavio sa praksom ilegalnih pobačaja da bi mogao da finansira tu svoju adikciju. Da se naslutiti da je sve počelo kada je dao smrtonosnu dozu morfijuma svom idolu Hanku Williamsu čiji ga duh, koji je jedan od glavnih junaka ove knjige, od tada proganja. Devojku Gracielu je sam Bog poslao da ga spase, ali…tu prelazimo na drugi nivo ove priče, nivo koji nas baca u razmišljanje o svecima i grešnicima odnosno o dobru i zlu za one koji nisu oduševljeni religijskim referencama, i kako to dobro i zlo nisu fiksirane kategorije, nego više zavise od ugla iz koga se gleda. Treći značenjski nivo je pitanje morala i etike kod različitih kultura, religija ili društvenih grupa. Ne brinite, čitanje romana će vam ići mnogo lakše nego čitanje ovog mog teksta koji je otišao u nekakvu kvazi filozofiju, Steve Earle nije napravio takvu grešku. 

Svemir @ KC Grad (support Dukat Stray Dogg), Beograd, 14.11.2014

Promoter Ivan Lončarević se zaista brine za moje mentalno zdravlje. Poslednja dva koncerta u njegovoj organizaciji na kojima sam bio nepogrešivo su padala u termine kada su “orlovi slomljenih krila” (za neupućene fudbalska reprezentacija Srbije) igrali svoje nezaboravne mečeve protiv Albanije i Danske koje su na ovaj ili onaj način izgubili. Da ironija bude veća, Lončarević je, uz sve drugo čime se ovaj svestrani čovek bavi, i fudbalski komentator na najvećem sportskom kablovskom kanalu Sport Klub pa je možda i namerno, znajući šta će se dogoditi, odabrao te datume za organizovanje koncerata. No, nisam ni ja baš tolika neznalica u fudbalskim pitanjima, pa sam se lako opredelio za nastupe Marisse Nadler i Svemira respectively umesto za gledanje utakmica. Zvonka mi nikada neće oprostiti ako i jednu reč više kažem o fudbalu pa ću morati da pređem na stvar.

Otvorio je Dukat Stray Dogg, kome je KC Grad kao druga kuća pa je potpuno relaksirano na Zvonkinom telecasteru, potpuno sam, odsvirao četiri nove pesme i jednu obradu. Prva od njih je bila sporijeg tempa od uobičajene Stray Dogg pesme (da li je to uopšte moguće!) pa je sa svakom pesmom dinamika polako rasla da bi u četvrtoj, koju sam jedinu ranije čuo, “What Could Have Been” dostigla vrhunac. Za kraj je ostavio svoj aktuelni koncertni “tour de force”, Elvisovu “Blue Moon” koja je idealna za demonstriranje visina koje svojim glasom može da dosegne. To što je najmanje jedan navijač Manchester Uniteda napustio salu za vreme njenog trajanja nije ga mnogo omelo. Uostalom, on navija za Liverpool (a obećao sam da neću više o fudbalu!).

Zvonka Obajdin, koju sam u svojim tekstovima toliko hvalio da je to već postalo nepristojno, je došla sa svojim bendom Svemir u punom sastavu, čak proširenom odličnom violinistkinjom Ivanom Žabkar koja je bila deo Svemira na tri pesme. Bojao sam se da se bubnjar Matko Boršić nije oporavio od loma noge ali srećom nisam bio u pravu. Pošto joj je ovo bio prvi susret sa beogradskom publikom, set lista je bila veoma pažljivo napravljena, pa je koncert otvoren sa nekoliko pesama sa prvog albuma koje su u skladu sa promenjenim članovima benda postale aranžmanski veoma slične pesmama sa drugog albuma što je za mene pozitivan pomak. Nedostajao mi je vokal Nikole Brkljačića u “Isprano i plavo” (malo!), nedostajala mi je i moja omiljena pesma sa tog albuma “Blaženo jutro”(mnogo!), ali, kako mi je Zvonka sama rekla, ta klavirska pesma se teško prebacuje na gitarsku verziju a da ne izgubi nešto od svoje suštine, pa joj opraštam ovoga puta. Drugi album je izveden skoro u celosti (nedostajala mi je usna harmonika u “Jedru” ali je dobra zamena bio Zvonkin krik), a imali smo priliku da prisustvujemo i jednoj svetskoj premijeri, praizvođenju numere “Dunjina pesma” (ako se ne varam, tako se zove Zvonkina kćerka). Svidela mi se na prvo slušanje iako će, znajući Zvonku, ta pesma imati još nebrojeno promena aranžmana pre konačne verzije, negde na petom albumu (he he). Kakvegod promene bile, violina bi trebala da ostane konstanta pa mi se čini da bismo, ne samo zbog ove pesme, trebali da očekujemo prinovu u bendu. Tokom zasluženog bisa čuli smo “Savu” u za mene boljoj verziji nego na prvom albumu, Zvonkinu čini se najdražu Kornjaču i jedinu obradu, Pale Blue Eyes od Velvet Undergrounda izvedenu na način grupe Svemir.

Da  je došao samo mali deo onih koji su se tog petka uveče opredelili da gledaju Kandu, Kodžu i Nebojšu u Domu Omladine, grupu Zaa u obližnjem Mixer Houseu ili Bjesove u Božidarcu, KC Grad bi, istina, bio pun, ali bi zvuk sasvim sigurno bio loš. Jer u KC Gradu važi pravilo da je kvalitet zvuka obrnuto proporcionalan broju ljudi u sali pa makar za miks pultom sedeo, kao juče, legendarni Dule Bauk. Poseta od, po slobodnoj proceni, između 50 i 100 ljudi, gde je malo bilo onih koji su zalutali na koncert pa su bili tihi kada je trebalo i bučni pri aplauzu, je za prvi dolazak u Beograd benda kakav je Svemir, koga ne prati nikakav hype, sasvim pristojna, mada mi je žao što nije bilo malo više ljudi. Zvonka je, opet, posle koncerta izgledala sasvim zadovoljna, a zašto i ne bi bila kada su nam ona i njen bend pružili odličnu svirku i omogućili prisutnima dobar provod te večeri.

Valentino Bošković - VSSR (2014); Gracin - Mono (2014)

                                                                           

Ono što je poslednjih godina za Ameriku Austin, Texas, to je odnedavno za regiju Split, Splitsko-dalmatinska županija, znači, novi kreativni centar na regionalnoj muzičkoj sceni. Jest da je Lovely Quinces, još dok je bila Dunja Ercegović, napustila svoje rodno mesto da bi se preko Zagreba vinula u svetski stardom (biće, biće!), jest da je odatle, uz S.A.R.S. i Dubioza Kolektiv najiritantnija grupa u regiji, hard rock klapa Libar, ali pojava sinjskih M.O.R.T. i ova dva gorepomenuta muzička entiteta su dovoljan dokaz da polako dolazi do diseminacije kreativnosti, koja je dugo bila zarobljena u najvećim gradovima Zagrebu i Beogradu. Takođe je primetno da novi autori ne samo iz Splita već i šire, svesno ili nesvesno žele da se iskobeljaju iz bermudskog trougla novotalasne estetike osamdesetih godina na liniji Disciplina kičme – EKV – Idoli, koja je suvereno vladala ovim prostorima preko trideset godina i još nije prestala, sudeći po uspešnim karijerama Punčki i Repetitora na primer.  

            Branko Dragičević i Josip Radić čija muzička simbioza otelotvoruje Valentina Boškovića i Tomislav Gracin nemaju mnogo toga zajedničkog. Dok su prvi nastavljači tradicije splitske legende, voljenog šempija Tome Bebića, Gracin je bliži poetskom izrazu još jednog ne baš sugrađanina ali suseda, Arsena Dedića (vrlo uslovno, više radi održavanja ove nategnute analogije). Interesantno je da se na ova dva albuma čuju tri jezičke varijante. Valentino peva na bračkoj podvarijanti splitskog dijalekta čakavice, Tomislav na hrvatskom i engleskom. Moram priznati da bolje razumem Tomislava kad peva na engleskom nego Valentina (što ne znači da mi se to više sviđa, naprotiv, tu su negde!)  i to samo potvrđuje moju staru tezu da uopšte nije bitno ko na kom jeziku peva sve dok su pesme dobre. S druge strane, jeste za diskusiju kad se na istom izdanju koriste dva različita jezika. Taj pristup bih, da se ja pitam, izbegao, pošto se stvara utisak da je album sklepan od nekakvih restlova, malo sa ove gomile, malo sa one. Ono što im jeste zajedničko, to je fakat da ih mogu zamisliti kako nastupaju na Splitskom festivalu da su samo sadašnji organizatori dovoljno otvoreni da ih pozovu, kao što su bili oni koji su nekad davno pozvali pomenutog Tomu Bebića. Razlike su brojnije a najuočljivija je sama muzika koju prave – dok je Valentino Bošković jazzy elektropop (ima li bolje zvučne kulise za putovanje u kosmos!) sa jakim autorskim pečatom, Gracin je klasični kantautor sa svim vrlinama i manama koje to zvanje sa sobom nosi. Tekstualni predlošci njihove muzike se takođe veoma razlikuju. Dragičević i Radić imaju skoro genijalni konceptualni album o prvom Bračaninu (ili BrOčaninu) u svemiru za koji nisam siguran da li se zasniva na nekakvoj postojećoj legendi ili je plod mašte ove dvojice. Šanpjero Kozmonaut je projektovao i izgradio spaceship, a naš Valentino Bošković se hiljadušestočetrdesetšestegodine vinuo u kosmos i vozio se raketom koju je sam napravio. Kaže, tamo nema nigde nikoga! Ni levo ni desno, ni gore ni dole. Na volšeban način našao je negde u svemiru neke kolače i odneo ih noni. I još da je umesto kolača svojoj noni doneo novu protezu i nona bi bila zadovoljna a i misija bi mu bila skroz uspešna za razliku od putovanja njegovog dalekog potomka Major Toma, koji se jadan nije vratio i pored sve te moderne tehnike i stalne veze sa zemaljskom kontrolom. Nema mnogo logike ni sličnosti, ali meni je stalno u glavi muzika grupe Steely Dan iz Aja – Gaucho faze. Ovde muzika nije ni blizu tako dosadna niti je svirka tako savršena već se pojavljuje u obliku pitkog, živahnog jazzy popa sa urenebesnim tekstovima i zanimljivim marvingayevskim vokalima. Kod Tomislava Gracina, opet, nema ni traga zajebanciji. Na albumu „Mono“ sve što čujete je njegovo delo, svi instrumenti, muzika, tekstovi, produkcija, mix.…Ova muzika je preširoka i preduboka za mene…peva Gracin u pesmi „Ova muzika“, ali vraga muzika, on u stvari govori o ljubavi.  Govori i o prijateljstvu u „Nepotreban“, pa onda poput Ryan Adamsa u Damn Sam (I Love The Woman That Rains) u pesmi „Irena“ se ređaju samo njemu jasne asocijacije tipa …Irena je prostor ispred vremena i gleda očima malog laneta, ona razmišlja šareno i živi kao koliba, dok nebodere ruše ona se nebom odvija…Kao da Gracin govori o uraganu, ali osećanja, koji takođe može imati veliku rušilačku moć. „U bojama“ takođe u tekstu ima pristup nimalo sličan balaševićevskim jednostavnim rimama i realističkim slikama ali je opet u pitanju lepa ljubavna pesma…dok zamišljam svijet za nas da vodim te na put bez povratka i sanjam u bojama, u bojama… Desetominutna „Tamo gdje tražiš ljubav“ jedna je od onih recitovanih pesama sa predugim instrumentalnim deonicama, za mene je to najslabiji trenutak na albumu. Slede četiri pesme na engleskom kod kojih je poetski izraz dosta jednostavniji nego kod onih pisanih na hrvatskom, ali su u biti slične i čak za nijansu prijemčivije. Debut koji obećava!

            Da li će se i kada ove dve sušte suprotnosti u muzičkom smislu mrdnuti iz Splita i krenuti stazama šire (regionalne) prepoznatljivosti ne bi znao da odgovori ni Šanpjero Kozmonaut a kamoli ja. Da ima potencijala, ima! Da će biti poteškoća realizovati ga, biće! Veće šanse dajem ekstrovertnom Valentinu, iako će i Gracin svakako zadobiti uži ali posvećeni krug sledbenika. Samo neka ne jure za uspehom M.O.R.T.a jer bi u toj trci mogli nešto od sadašnjeg šarma izgubiti.