Ivana Picek - ❁ (cvjetić) (2014)

Ivana Picek je svoje argume ostavila na rubu šume i hrabro zakoračila u njenu mračnu unutrašnjost. Ostavila je ispred i nevinost i detinji pogled na svet i tako odrasla i spremna počela da se suočava sa onim što zovemo život. A život baš ume da bude jeziv! Ova muzika je nekoliko galaksija daleko od njena prva dva albuma, iako je pažljiviji slušalac mogao naslutiti pravac u kome će se Ivanina muzika razvijati. Ona sada zvuči kao liturgija nekakvog prehrišćanskog staroslovenskog kulta, Ivana u videu izgleda kao njegova prvosveštenica a harmonikaš Marko Kuten i ksilofonista Goran Brkić kao njeni bosonogi apostoli. Regionalni ambiental folk je dobio svoju novu zvezdu!

On Tour - See Us Through

Prvo malo o Iki:
Najemotivniji trenutak jučerašnjeg nastupa Ane Ćurčin i Dukata u vrlo pričljivom publikom skoro potpuno ispunjenom prostoru KC Grada je bio izvođenje pesme "Fire, Darling" Ivane Smolović, hommage dragoj Iki koja je preteča (da ne kažemo pramajka) onoga što danas zovemo beogradska amerikana. Ika je kao i uvek kad nastupaju njene kolege sa domaće i regionalne scene bila prisutna, bilo joj je naravno drago, ali moram reći da je više nego zaslužila ovakvu čast. Ne samo zbog svog neprocenjivog muzičkog doprinosa, već i zbog nesebičnog podržavanja ove male, ranjive scene. Hvala i Ani i Dukatu što su bili iznad uobičajene balkanske zlobe, surevnjivosti i uskogrudosti pa su pored obrada stranih autora izabrali i jednu domaću autorku, čija pesma po kvalitetu nimalo ne zaostaje za njima, naprotiv! Morao sam ovo da napišem jer mislim da je malo ko iz sinoć previše brbljive publike uopšte shvatio o čemu se radi. 

Onda o novom singlu On Tour
Mi o Iki a Ika na vrata! Baš kao što kaže stara poslovica, danas se raspisah o Iki i čim sam pritisnuo dugme "objavi" pojavi mi se na zidu obaveštenje o dve nove pesme koje je On Tour izdao na Bandcampu. Pravo da vam kažem, više mi se sviđa original, "See Us Through" koja će u narodu ostati poznata kao "My Forgetful Heart" iliti u slobodnom prevodu "Moje srce sklono praštanju". Ovde dominira vokal Vladimira Marinovića, Ika ga diskretno prati u većem delu pesme. Srce možda jeste sklono praštanju, ali lik iz pesme očigledno ima tahikardiju sudeći po brzom ritmu koji diktira Marko na mandoli, ali to je baš dobro, već sam se uplašio da će ljudi pomisliti, slušajući naše predstavnike žanra, da u celoj amerikani nema brze pesme što je u stvari daleko od istine. U drugoj, obradi Townes Van Zandt-a, koja je takođe nešto bržeg tempa od njegovog uobičajenog, ali ne spada u red mojih omiljenih iz njegovog kataloga, Ivana i Vlada dele vokalne deonice, što je šarmantno, ali ipak, ja sam već počeo da lobiram da obrade Jason Isbell-ovu Cover Me Up sa njegovog poslednjeg albuma!

Svemir - Tako jako (2014)

Zvonku Obajdin, glavnu kreativnu snagu grupe Svemir, smo pre dve godine ostavili u „Ne pitam te za istinu“, poslednjoj pesmi prvog albuma njene grupe, u totalnom rasulu, sve se raspadalo u paramparčad. Lebdela je u prostoru koji je ni na nebu ni na zemlji, sa gomilom nerešenih pitanja, kako na emotivnom, tako i na planu svakodnevnog života, što se, kao i kod svakog autentičnog autora, reflektovalo na njenu muziku. Njen tadašnji gitarista Kanizsai je stavljao ljutu travu na ljutu ranu svojim „guitar hero“ solo deonicama. Danas, dve godine kasnije, zatičemo našu junakinju kako, u prvoj pesmi novog albuma Svemira „Tako jako“, sigurnim korakom napreduje ka Beloj planini (Mont Blanc), puna optimizma i obnovljene snage. Tema ove ploče je njen novi početak uz konačni obračun sa prošlošću pa tako u pesmi „Jedro“ eksplicira taj novopronađeni optimizam u zaraznom refrenu „…ali osjećam svejedno kako topli ljetnji vjetar od mene pravi jedro…“ koji se nažalost u pesmi čuje samo jedanput, što opet, na sreću, daje priliku nama pevačima-amaterima da ga otpevamo uz muzičku pratnju Svemira, kada ga Zvonka u drugoj strofi prećuti. Rekao bih da je ključni trenutak za razumevanje cele ploče onaj kada Tomislav Žalac – Žaki (iz Erotic Biljan & His Heretics) uleti sa svojim kratkim ali genijalnim solom na usnoj harmonici i odmah vam bude jasno da je Zvonka ponovo u sedlu i da ponovo upravlja svojim životom. Pesme koje se nižu posle toga (Hladne ruke, Tako jako, Ono što sam dala, Sve i kad bih htjela, Jednog dana) kao da su završne seanse nekakve psihoterapije koju Zvonka sprovodi nad samom sobom, tokom kojih uklanja repove koji se vuku iz njenog pređašnjeg života. Kornjača je, kako je ja tumačim, pesma o izlasku iz svoje ljušture, odluka da se prestaneš biti ono što nisi, da se usudiš da udahneš slobodu i da je dalje dišeš punim plućima. Deveta, pretposlednja pesma, „Ljubit se na kiši“ objašnjava da je nova ljubav ta sila koja je bila dovoljno moćna da otera demone prošlosti i vrati narušeni poredak u njen svemir, da samo nova ljubav može da resetuje sve na novi početak. Odjavna pesma (Outro), fragment uvodne „Mont Blanc“ ali sa setnim vokalom iz off-a kao da nam govori da je i Zvonka svesna da živi „najbolje godine svoga života“ koje će potrajati…ali do kada? Ovde moram da napomenem da je, kao što je lepota u oku posmatrača, isto tako i značenje u oku tumača, pa unapred molim Zvonku da mi oprosti ako joj se ne sviđa moje čitanje njenih pesama.

Svemir koga čine pored Zvonke Obajdin (gitare, vokali, el.klavir na 1.) i Matko Boršić (bubnjevi), San Mikulec (bas) i Aleksandra Saša Dokmanović (solo gitara) a gostovala je pored pomenutog Žakija (usna harmonika na 2.) i Ivana Žabkar (violina na 5. i 7.) je vrlo „utegnut“ što bi rekli, ili dobro usviran, bez ikakvih ego-tripova, sav u funkciji muzike koju izvodi. Što se produkcije tiče (koju su sami radili), u prvom trenutku mi se činilo da je vokal trebao biti malo više izvučen u prvi plan, čime bi se dobio pop kvalitet, ali namera autorice nikako nije bila da pravi pop muziku namenjenu publici, već da koristeći rock idiom kaže nešto o sebi i svom unutrašnjem svetu, pa bi jeftino koketiranje sa slušateljstvom korišćenjem producentskih trikova mnogo više odmoglo nego pomoglo. Kada se sve sabere, zrelo ostvarenje zrele žene na vrhuncu svojih kreativnih moći koja je zaslužila da joj se vrati bar deo onoga što je dala regionalnoj kantautorskoj sceni kroz uglavnom njen projekat „Bistro na rubu šume“ čiji će se pravi značaj tek uvideti u godinama koje dolaze.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: Jedro, Kornjača, Ljubit se na kiši

P.S. Artwork Ivane Kranželić postaje sastavni deo muzike Svemira i teško je zamisliti da bi iko drugi mogao ilustrovati Zvonkine pesme bolje od nje. 

Irena Žilić – Travelling (2014)

I treća dobra vila regionalne kantautorske scene (prva je Nina Romić sa svojom Začaranom močvarom, druga Zvonka Obajdin sa svojim Bistroom na rubu šume) koja je tu titulu stekla pokrenuvši video serijal Cuckoo Sessions (snimali uz Irenu i  Luka Belani, Stray Dogg, Elephant and the Moon i Lovely Quinces) je ove godine izdala album, svoj prvi. Istina, prvo izdanje joj je krajem 2012-e na Bandcampu objavljeni EP Days of Innocence sa četiri pesme, od kojih se samo pesma By My Side, jedina snimljena uz učešće kompletnog benda, ne nalazi na albumu, što je po meni šteta, jer po svemu pripada tu.

Album, kako ga ja shvatam, govori o odrastanju, o osamostaljenju, o dobrovoljnom bekstvu iz sigurnosti u neizvesnost, o borbenosti i težnji za slobodom, ali onom najvažnijom, ličnom slobodom. Spokoj roditeljskog doma, gde te mama zove cvrčak a tata miš, ti godi, ali ti otupljuje instinkte i uljuljkuje te (Cricket and Mouse). Onda dolaze prve ljubavi i oni trenuci kad se iz slow-motion-a prelazi na fast-forward „…prestani da brineš, i uradi ono što misliš da treba uraditi…“ ohrabruje junakinja pesme svog mlađanog dragog (Whatever Feels Right). Onda dolazi vreme da se postane „svoj“ čovek i pesma koja je ključ za razumevanje ovog albuma (On My Own). Irena putuje u nepoznato, noseći samo ono što zaista želi da zadrži iz prethodnog života, odlazi da počne samostalni život, da počne da diše…A tamo baš ne cvetaju ruže, više je ružnog (The Storm) nego onog lepog, ali i lepo se može naći u prirodi (Autumn Delight) ili u sećanju na bezbrižne dane (Days of Innocence). Tešiti nekoga znači istovremeno tešiti samu sebe (Little One) jer svakim korakom koji napravimo smo sve bliže padu (The Fall). I dok glavinjamo po ovom svetu, ne znajući kuda idemo i da li ćemo tamo stići, nemamo ničega, samo snova imamo u izobilju (More Than a Lot). A rane? Rane su kao znamenja koje nas podsećaju na izgubljene, ponekad i dobijene bitke koje smo vodili (Scars) i podsećaju nas da smo još živi i slobodni “…kao vetar na otvorenom moru…“ (Eve).

Da ponovim još jednom, ovo je moj doživljaj ove ploče, možda je Irena imala sasvim nešto drugo u glavi kad je pravila ove pesme. Volim da slušam svačiji prvi album, jer u njemu je autor/ica uvek apsolutno iskren/a, na njemu su pesme koje su najčešće nastajale godinama a na čiji nastanak nisu uticali nikakvi spoljašnji faktori. Zato nam nečiji prvi album, poput kakvog manifesta, pokazuje pravce kojima će se kretati autor/ica i otkrivaju nam njegovu/njenu poetiku. Obično ga izbace u „komadu“, čini se kao da je to jedna dugačka pesma. I kod Irene je isti slučaj, svaka je otpevana na isti način, svaka je deo iste priče što sam pokušao da prikažem u prethodnom pasusu. To bi kod većine bio problem, javio bi se zamor kod slušaoca, ali Irenine pesme su, svaka pojedinačno, toliko kvalitetne da mi je veoma teško da izdvojim svoje favorite. Kada bih morao, odabrao bih svakako Cricket and Mouse, Whatever Feels Right, On My Own (kako sam krenuo, redom, navešću na kraju sve!) pa Days of Innocence, Little One i svakako Scars koja je, čini mi se, poslednja nastala i koju mogu lako da zamislim u izvođenju Dunje Ercegović aka Lovely Quinces. Ipak, Irena nije jedna od, kako ih ja zovem, „ljutih Hrvatica“ (Dunja Ercegović i Lucija Ivšić iz Punčki su im predvodnice), nemam utisak da bi nam svima j… mater kao ove pomenute, ali nije ni od onih presentimentalnih razneženih slabašnih žena. Njen glas odaje nekakvu „mušku“ čvrstinu i borbenost. Interesantna je i kombinacija potpuno američkog načina pevanja sa potpuno evropskom muzičkom pratnjom (način sviranja violinistkinje Ivane Žabkar je sigurno sličniji Elizi Carthy nego Alison Krauss!), što Ireninoj muzici daje ako ne autohtonost (nema ni traga domaćeg melosa za razliku od Nine Romić na primer), onda sigurno autentičnost mnogo veću nego da je pratila jedan ili drugi obrazac. Produkcija Marka Mrakovčića je insistirala na vokalu izvučenom u prvi plan, što albumu daje određenu pop notu. Kad se sve sabere i oduzme, ovaj album je svakako u najužem krugu kandidata za ploču godine na regionalnoj kantautorskoj sceni.

Ocena: 9/10

Najbolje pesme: On My Own, Whatever Feels Right, Cricket and Mouse, Scars

Amy LaVere & Will Sexton @ KC Grad, 19.09.2014

Da se Amerikana „primila“ u Beogradu uverio sam se sinoć, oko pola dva posle ponoći, kada je dražesna Amy LaVere, u skoro potpuno praznom KC Gradu, pošto ga je preko 300 ljudi koji su prisustvovali koncertu odavno napustilo, spontano prišla Aleksandru Delibasicu, organizatoru ove njihove male balkanske turneje, i onako „na suvo“ bez muzike, vidno zadovoljna, otplesala sa njim oproštajni valcer. Prethodno se sigurno sat vremena grlila i ljubila sa većim delom onih koji su prisustvovali njenom i Will Sextonovom više nego upečatljivom nastupu, a koji su imali neodoljivu želju da ih dodirnu, da proćaskaju i da se slikaju s njima. Nisu se štedeli Amy i Will u onih dva i kusur sati koliko je trajao njihov nastup, tokom koga su nam očiglednom nastavom pokazali šta je Amerikana. Krenulo je očekivano, standardnim country folk napevima sa Amy na bas gitari i Willom na akustičnoj, da bi se, kako se koncert bližio kraju, sve to pretvorilo u blues jam session sa Amy na kontrabasu i Willom na električnoj gitari. Fluid koji postoji između njih je toliko jak da se skoro može opipati rukama, njihova fizička lepota sigurno ne odmaže u postizanju utiska kod publike, Ejmini „stand up comedian“ kvaliteti pri najavljivanju pesama takođe doprinose opštem utisku, ali za mene je najveće uživanje bilo slušati kako Will Sexton svira gitaru. Boja tona njegove gitare topi i najtvrđe srce, odmerena upotreba pedala i efekata i uopšte, način sviranja po ko zna koji put potvrđuje ispravnost „manje je više“ estetike. Svidela mi se obrada Dylanove Just Like Tom Thumb’s Blues koju je uz jednog Townes Van Zandta on otpevao, čak i više nego skoro džez verzija takođe Dylanove Don’t Think Twice u Ejminom izvođenju. Repertoar im se uglavnom sastojao, pored ovih obrada, od pesama sa poslednja dva Ejmina albuma, ali opet nisu izveli moju omiljenu pesmu sa njenog poslednjeg „Lousy Pretender“. Očigledno me prati to prokletstvo da ne čujem svoju omiljenu pesmu uživo jer i na nedavnom nastupu, njihov prijatelj John Paul Keith nije svirao takođe moju omiljenu „There’s a Heartache Goin’ Round". Kad sam je pitao posle koncerta tokom mog prvog mini intervjua (Ivan Ivan Loncarevic: Ooo, ne, samo nemoj intervjue!), zašto je nije izvela, rekla je da je to pesma koju je o njoj napisao njen biši dečko Mike McCarthy, genijalan kao muzičar, ali kao čovek je sasvim nešto drugo, pa joj se nije baš dalo da to danas otpeva. Srećom, videćemo Amy sledećeg maja, i to u kombinaciji sa John Paul Keithom, Will Sextonom i Keithovim bubnjarem, onim što liči na Bo Diddley-a, pa mi se možda posreći da čujem i ovo. Bolje bi vam bilo da taj nastup ne propustite!

Katarina Juvančič & Dejan Lapanja - Hope's Beautiful Daughters (2014)

Mislim da nije Sveti Avgustin sa svojom Nadom i njene dve kćeri, Hrabrosti i Besom povezao Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju sa njihovim škotskim kolegama muzičarima. Pre će biti da je ta tajna veza keltsko nasleđe koje ne povezuje samo Sloveniju i Škotsku, već i veći deo onoga što danas nazivamo Evropom. Naime prapostojbina Kelta je obuhvatala između ostalih i teritoriju današnje Slovenije pa su se keltska plemena odatle širila sve do Škotske, Irske i Velsa gde je, za razliku od ostalog dela Evrope, i danas sačuvan njihov identitet. Iako nisam proučavao nikakve antropološke studije, moj je utisak da je i keltsko muzičko nasleđe duboko utkano u evropsku muziku, kako umetničku, tako i popularnu (narodnu). Iseljenici su taj keltski supstrat preneli i u Ameriku, gde je, pomešan sa afričkim i nativno američkim uticajima izgubio stilsku čistoću ali se i dalje da jasno prepoznati. Katarina se, prema tome, oseća kao riba u vodi dok izvodi ove folk numere na njoj stranom jeziku (iako se ne primećuje da joj je to strani jezik) ali sa ritmičko-melodijskim obrascima koji su im usađeni duboko u genima. I nama koji ih slušamo, te su balade nekako bliske, kao da ih oduvek znamo. Tema ove ploče su žene. Od nepoznatih mučenica koje trpe nasilje pijanih muževa, do onih koje su se snagom svojih ličnosti uzdigle do najvećih dostignuća ljudskog roda. I u tri "spoken word" numere, gosti iz Škotske David Campbell, Tom Muir i Lawrence Tulloch govore o ženama, onima iz bajki, mitova i legendi, ali isto tako govore da se ljudska suština, uprkos tehnološkom i civilizacijskom napretku, ni za mrvicu ne menja. Bili žene ili muškarci, verovali u ove ili one bogove, vi sami ste ti koji ćete sebi kreirati sudbinu, tako ja čitam Katarininu poruku koju nam šalje ovim pesmama. Ova ploča je oda ženi kao takvoj, ali je za mene istovremeno oda kreatorki ovog muzičko-scenskog dela, Katarini Juvančič koja, skromna kakva jeste, nipošto nije htela samu sebe da gura u prvi plan. Ta skromnost ide dotle da na plakatu koji najavljuje scensko izvođenje ovog dela u Edinburgu uopšte nije navedeno njeno i Dejanovo ime (svi ostali učesnici su navedeni!) a da ona to uopšte nije primetila sve dok joj neki dobronamernik sa fejzbuka nije na to ukazao. Dejan Lapanja je takođe zauzeo "low profile", skoro uopšte nema gitarskih sola (lažem, ima jedan lep u Sister Sun i još jedan u Rosi takođe), kao da je namerno prepustio svojim škotskim prijateljima svetlost pozornice a on ostao duboko u senci. Ipak, prepoznaju se njegova lucidna aranžmanska rešenja i postepeno dizanje atmosfere sa krešcendom u pesmi o Rozi Luksemburg na kraju ploče. Neki od najboljih škotskih folk muzicara koji su na njoj svirali su sasvim opravdali svoju reputaciju. Tinka Volarič i Jerneja Rodica su uradile maestralni posao kao ilustratorka i dizajnerka. Ali, koji je domet ovako lepo skrojenog dela? Izgleda da će lakše biti organizovati koncertnu promociju u zapadnoj Evropi nego u regionu, iako je i u novoprocvetaloj regionalnoj kantautorskoj sceni takođe prisutan odjek tih proto-evropskih keltskih uticaja. Na primer, u Fire’s NeverWrong beogradskog benda Stray Dogg ili u pesmi Guide me home grupe Nikol, Luka i Vedran iz Pule ili pak u pesmi I Can't Ane Ćurčin iz Beograda. Mislim da se kvantitativnim pa sledstveno tome i kvalitativnim procvatom scene formirala i publika koja u sve većem broju dolazi na ovakve koncerte spremna da prihvati intenzitet isporučenih emocija i autentične autorske vizije. Zato bih želeo da vidim Katarinu Juvančič i Dejana Lapanju u Beogradu. Uostalom, staro keltsko pleme Skordisci su, pre nekoliko milenijuma, spuštajući se niz Dunav i Savu, prvi uspostavili te regionalne veze koje, kolikogod ih istorijske okolnosti prekidale, uvek teže da se ponovo formiraju. Šta ćete lepše, ako to bude uz pomoć muzike!